Увек идем кући, увек кући свога оца. – Новалис-
Photo: Андреј Митић. Студеница. На фотографији Др Дарко Крстић и Др Андреј Митић у посети Студеници.
Као сазнајно-вредносно контрастирање кључним формативним чиниоцима модерне, конзервативизам представља релациони појам без кога је свако (само)разумевање модерне беспредметно. Бивајући епохалном опозицијом новоуспостављеном систему идентитета који она рекламира, он постаје за њу конститутиван, стимулишући њену унутарњу идејну и историјску динамику која подразумева својеврсну битку за наслеђе кроз разрачунавање либерално и лево-радикалних идеологија са традиционалним погледом на свет. Постајући „револт против револта”, конзервативизам ће бити принуђен на рационализацијусопственог вредносног система, на формулисање своје сопствене филозофске, светоназорске и идеолошке контрапозиције која би опонирала и парирала доминантно просветитељској идејној парадигми.
Како би се историјски осветлио генетички процес јављања конзервативизма, као нужан корак намеће се покушај разграничења појма конзервативизма од појма традиционализма, којим, заправо, отварамо питање почетка, исходишне тачке феномена конзервативизма. Овакав прилаз омогућује нам теоријски напор знаменитог немачког социолога Карла Манхајма, у сада већ класичном тексту „Конзервативно мишљење”.
Преузимајући од Макса Вебера појам традиционализам, Манхајм га схвата као „склоност ка приклањању вегетативним облицима, старим начинима живота које слободно можемо сматрати за прилично распрострањене и универзалне”.[1]Традиционализам се овде разуме као универзални психолошки феномен, који има „чисто формалну, полуреактивну природу” [2], и као „општи психолошки став који изражавају различити појединци као тенденцију да се грчевито држе прошлости и плаше иновација”.[3]
У манхајмовскојој перцепцији, тако, традиционализам, не представља неку осмишљену заштиту животних услова освећених временом – већ живот сам, у складу са историјски наталоженим обичајима и навикама. Социјална космологија традиционалног друштва подразумева „пројекцију објективног и трансцедентног реда ствари, који не зависи од мнења и деловања појединаца, а који се разуме као прва, безусловна реалност и последња инстанција разрешења спорова”.[4]Као такав, традиционализам има својеврсни „дополитички” карактер, репродукујући вредносну и друштвену структуралну конфигурацију која уоквирује постигнуто јединство света живота.
Међутим када почиње да пуца стара слика света, када почиње да нестаје саморазумљивост традиционалног начина живота, то значи да се јавио „спољашњи надражај” који буди традиционализам из „догматског дремежа”. То је тренутак настанка кризекоја захтева систематски одговор, принуђује на рефлексију. Тачка кризе до које стиже традиционалистичка свест, јесте исходишна тачка европске модерне, својеврсне ситуације савремености која захтева одговор у виду различитих програмских стратегија разрешења кризе.
Када традиционални начин живота дође у опасност и захтева заштиту, управо то је моменат трансформисања традиционализма у свој рационализовани update, моменат рађања онога што Манхајм назива „модерни конзервативизам”.[5]Природно се поставља питање, шта је условило овај „квалитативни скок” преласка традиционализма у конзервативизам?
Као „катализатор” овог процеса означава се француска буржоаска револуција. Зато Манхајм конзервативизам посматра као „функцију једне одређене историјске и друштвене ситуације”.[6] Конзервативизам је реакцијана кризуиницирану сломом традиционалне слике света,социјално-политичког и духовног космоса премодерне. Као „објективна ментална структура” он постаје у Манхајмовој интерпретацији „освешћенитрадиционализам”.[7]
Када традиционалне друштвене структуре, државни поредак и хришћански поглед на свет, који су до тада постојали саморазумљиво постану упитни, „мисаони модел” конзервативизма бива принуђенна активирање. Бивајући рефлексивном реакцијом на идејно кретање које нарушава традиционални поредак, конзервативизам почиње да развија сопствени систем аргумената, своју „контралогику”. Ово идејно-сазнајно опонирање прогресистичком тренду либерализма да изврши тоталну реконструкцију стварности denovo, има облик навлачења рационалног „омотача” на ирационално искуство како би оно постало доступно епохи модерне.
На тај начин конзервативизам улази у својеврсну „немогућу мисију”, знајући да се: „(…)традиција може учинити предметом рефлексије, али да се никада не може заменити рефлексијом[8](курзив А.М.). Управо овај моменат генерише „родну трауму” конзервативизма: он излази на историјску сцену онда када је „конзервирати већ касно”.[9]Признајући интелектуалну зависност од свог идејног противника-либерализма, конзервативизам ступа у борбу „на туђој територији”, с обзиром да су склоност ка теоретизирању, јавној полемици и рационалној аргументацији кључан сегмент либерално-револуционарне методологије. Полазећи од тога да је „конзервативизам начин живота, а не систем аргумената и да је најбољи у форми несвесног Традиционализма, пре него што је принуђен на теоријско заснивање“[10]-његови пропоненти улазе у „арену политичке контроверзе”, али „тешка срца”.[11]
Конзервативизам, тако, улази у једну парадоксалну битку, постајући рационална побуна против рационализма, својеврсна „критика критике”. Не успевајући да избегну аргументацију, рационалну систематизацију ставова и метод критике (иако их са аристократским „патосом дистанце” отворено презиру), конзервативци „инстинктивно осећају да је битка већ напола изгубљена самом чињеницом да су уопште принуђени да је воде”.[12]Тако сваки аргументативни тријумф постаје за конзервативце „пирова победа”, свака рационално „одбрањена” институција трансформише се у нешто друго, неповратно губећи „драж невиности”.[13]Морајући да свој доживљај света expliciteформулишу, конзервативци знају да је „златно доба заувек ишчезло”[14], да једино преостаје сакупити крхотине „изгубљеног времена”.[15]
Чинећи ову „духовну концесију” новом добу, пристајући на својеврстан епистемолошки компромис и тиме крајње неугодну позицију „учесника дискусије који иступа против саме дискусије”, конзервативизам наступа крајње одлучно
Photo: Владимир Јовановић. Трг Краља Александра, Ниш.
Чинећи ову „духовну концесију” новом добу, пристајући на својеврстан епистемолошки компромис и тиме крајње неугодну позицију „учесника дискусије који иступа против саме дискусије”, конзервативизам наступа крајње одлучно.[16]
Дакле, као полазно одређење конзервативизма, узимамо његово експлицирање на позадини традиционалима, као рационализацију традиционалног погледа на свет која има „укус” унапред изгубљене битке са рационалистичким социјалном инжењерингом просвећености. Невољна филозофска артикулација позиције конзервативизма развила се као „паралелни противсистем” буржоаско-револуционарном мишљењу.[17]
На овом месту важно је, још једном, обратити се тексту Карла Манхајма. У његовој интерпретацији, теоријско средиште око кога се центрира контрааргументација конзервативизма идентификовано је у садржајно-методолошком природноправномначину мишљења.[18]Тако, засецајући својом полемичком оштрицом у сам корен либерално-буржоаског система мисли, конзервативци проблематизују практично све садржајно магистралне линије овог тока: идеју друштвеног уговора, принцип народног суверенитета, доктрину неотуђивих права човека. Рационализму као методу за решавање проблема они супротстављају појмове као што су историја, живот, нација, дедукцији-ирационалност реалности. Посебно је важно контрастирање појма „друштвеног организма” либерално-буржоаском веровању у „универзалну применљивост свих политичких и друштвених институција”, као и „динамичку концепцију разума” статичком мишљењу.[19]
Потенцирајући функционализацију модерног-политичког конзервативизма као „засебне политичке силе”, Манхајм истиче да „конзервативизам превазилази политичку сферу и полако почиње да имплицира једну посебну форму искуства и мишљења”.[20]То значи да се он етаблира као дистинктни „филозофско-емоционални комплекс који чак може сачињавати један одређени стил мишљења“.[21]Ovaj „поглед на свет” је у манхајмовској интерпретацији једна „историјски развијена, динамичка, објективна структурална конфигурација”.[22]
Носитељи „стилова мишљења” јесу друштвене групе, они имају конкретан социјални фон на коме се одвијају. Кључна идеја овде је да појединци не стварају индивидуалне мисаоне обрасце којим разумевају свет, већ их преузимају од својих социјалних група. Тако конзервативизам у свом примарном конкретно-историјском виду бива „ношен” аристократском реакцијом. То је „социолошка позадина” конзервативизма у Манхајмовој интерпретацији- да се „антагонистичке визије света“ и „антагонистички стилови мишљења“ сучељавају кроз један особени медијум-„медијум класног конфликта”, да су могући у једном класном друштву.[23]
Ово склизнуће у помало тривијалан закључак, јесте заправо врло рањиво место Манхајмове концепције. Наиме, поставља се питање да ли нестанком са историјске сцене једне социјалне групе (нпр. аристократије) нестаје и сам „стил мишљења”, комплетна визија света коју он са собом носи? Ова тачка представља концептуални улаз за нешто другачије интерпретације феномена конзервативизма који у његовој природи траже проблемску константу другог типа.
др Андреј Митић: Шта је то конзервативизам? (први део)
др Андреј Митић: Шта је то конзервативизам? (други део)
[1]K.Манхајм, op.cit.стр.38
[2]Ibid., стр. 42
[3]Ibid., стр. 43
[4]М.Ремизов, op.cit., 7
[5]К.Манхајм, op.cit., стр. 38
[6]K.Манхајм,op.cit., стр.42-43
[7]Ibid., стр.47
[8]Е.Шацкий, Утопия и традиция, Прогресс, Москва., 1990, стр. 402
[9]М.Ремизов, „Опыты типологии консерватизма”, Логос 5-6 (35), 2002, стр.1
[10]К.Epstein, op.cit., стр.12
[11]Ibid.
[12]Ibid., стр.66
[13]Ibid., стр.66-67
[14]Ibid.
[15]Резимирајући примарни конзервативни импулс на размеђи епоха, ову духовну позицију најбоље је, у једној патетичној форми, по сведочењу Гизоа, изразио Таљеран: „Нико ко није живео пре 1789. године не може знати шта је прави plaisirdevivre” (цитирано према: И.Берлин, Корени романтизма, Службени гласник, Београд, 2006, стр. 160).
[16]Тако фигура конзервативца задобија духовну физиономију „губитника са стилом”. О.Шпенглер рељефно оцртава ову позицију: „Трпељиво и без наде стајати на изгубљеним позицијама-такав је наш дуг. Стајати као тај римски војник, чије су кости пронашли пред вратима Помпеје, који је изгубио живот јер су заборавили да га опозову са страже у време ерупције Везува” (О.Шпенглер, Человек и техника, Культурология, Москва, 1995, цитирано према: М.Ремизов, „Опыты типологии консерватизма”, стр.5).
[17]К.Манхајм, op.cit., стр. 62
[18]Ibid.
[19]Ibid., стр.63-65.У овом контексту врло је важан увид Манхајма, да конзервативни полемички удари никад не погађају све тачке природноправне целине мишљења, већ се поједини конзервативни мислиоци усредсређују на његове појединачне аспекте.Види: Ibid., стр.65
[20]Ibid., стр. 44
[21]Ibid. стр.42
[22]Ibid., стр. 41
[23]Ibid., стр. 46
