Иако сам процес спровођења референдума о независности, као и процес доношења устава, сведоче о озбиљном демократском дефициту учитаном у само рађање нове, постсрпске Црне Горе, целокупан каснији пројекат „црногоризације“ црногорског друштва, који се симултано нормативно изводио на плану изградње демократске државе (state-building), а заправо изградњи нове црногорске „нације“ (nation-building)
Иако сам процес спровођења референдума о независности, као и процес доношења устава, сведоче о озбиљном демократском дефициту учитаном у само рађање нове, постсрпске Црне Горе, целокупан каснији пројекат „црногоризације“ црногорског друштва, који се симултано нормативно изводио на плану изградње демократске државе (state-building), а заправо изградњи нове црногорске „нације“ (nation-building), представња илустративан пример „национализујућег национализма“ којим црногорски режим покушава да реконструише црногорски идентитет у складу са својим партикуларним-партијским и личним интересима.
Од успостављања независности 2006, и посебно доношења устава 2007, држава Црна Гора не успева да успостави базични демократски консензус међу својим грађанима и функционише као теоријски препознатљив пример „подељене земље“. Иако сам процес спровођења референдума о независности, као и процес доношења устава, сведоче о озбиљном демократском дефициту учитаном у само рађање нове, постсрпске Црне Горе, целокупан каснији пројекат „црногоризације“ црногорског друштва, који се симултано нормативно изводио на плану изградње демократске државе (state-building), а заправо изградњи нове црногорске „нације“ (nation-building), представња илустративан пример „национализујућег национализма“ којим црногорски режим покушава да реконструише црногорски идентитет у складу са својим партикуларним-партијским и личним интересима. „Душу садржаја“ тог стратешког политичког циља, чини екстернелизација српског идентитета из црногорског друштва, ка чему је усмерен целокупни институционални и ван-институционални капацитет владајуће политичке елите.
Структурна напетост црногорског политичког система произлази из чињенице да конституционална „реалност“ не одговара фактичкој. Наиме, иако је полазни уставни принцип да је Црна Гора „грађанска“ (чл.1), а „носилац суверености грађанин који има црногорско држављанство“ (чл.2), а који претендује да стави нагласак на неутрално-грађански концепт нације, фактички је целокупна инфраструктура новостечене независности у служби пројекта „изумевања“ и конструисања нове црногорске „титуларне“ нације у етничком и културолошком смислу. У том процесу историјске реконструкције, први корак представља симболичко и фактичко одвајање црногорског од српског идентитета, а Србија, српски народ и Српка Православна Црква перципирају се као примарни, значајни Други (Significant Other,) наспрам кога се дефинише нормативни концепт новог црногорског идентитета.
Ни политичко-грађанска, нити етничка концепција нације у Црној Гори није од проглашавања независности до данас остварена. Отуд „неуроза закаснелости“ режима да не само номинално, већ и суштински-садржински оствари пројекат нове црногорске државе и црногорске нације, што се покушава компензовати агресивним ресантиманом према српском идентитету, који чини интегрални део структуре црногорске свести и савести.
Црна Гора као пример „национализујећег национализма“
У анализи и интерпретацији савременог црногорског „случаја“ можемо се послужити концептуалним моделима „национализујућег национализма“ и „национализујуће државе“ Роџерса Брубејкера. Речима овог утицајног аутора: „ (…) Тај национализам обухвата захтеве истакнуте у име титуларне нације или националности одређене у етно-културним терминима и јасно разликованих од свих грађана као целине.Титуларна или средишња нација се у том случају поима као законити ‘власник’ државе, која се са своје стране, схвата као држава те нације и за ту нацију“. Анализирајући примере новонасталих пост-комунистичких држава Источне и Централне Европе, Брубејкер налази да: „(…) упркос томе што има ‘своју сопствену’ државу, средишња нација сматра да се унутар те државе налази у ослабљеној културној, економској или демографској позицији. Та ослабљена позиција сматра се наслеђем дискриминације те нације у периоду пре него што је постигла независност(…)“. Политички оквир који усмерава и реализује низ културних, социјалних, језичких, демографских, а у Црној Гори и верских политика, Брубејкер одређује као нацонализујућу државу.
Примена овог теоријског модела на црногорски случај већ на самом почетку суочава нас са низом пародокса који су производ специфичног склопа црногорског идентитета, актуелне историјско-политичке ситуације и карактера национализујуће (пост)комунистичке црногорске елите.
Наиме, црногорску државу не можемо разумевати као „класичну“ пост-комунистичку државу. Црногорски политички режим представља последњи остатак комунистичке номенклатуре, а Црна Гора једину државу у Европи где стари комунистички режим није замењен новим, демократским.
Други парадокс обележава чињеница да не постоји уставно дефинисана „титуларна“ црногорска нација, нити постоји стварна „већина“ црногорске нације са којом би се идентификовала већина грађана Црне горе. Међутим, та се конституционална „слабост“ покушава да „коригује“ низом активности и мера којим се „преобликују“ културне праксе, идентитети и лојалности, у циљу „редефинисања и увећавања „титуларне“ црногорске нације. Тако се вануставним, а често антиуставним и антидемократским средствима конструише и производи нова хегемонска црногорска нација. Следећи парадокс, везује се за чињеницу да не само да „црногорска нација“ није била дискриминисана у комунистичком режиму СФРЈ, већ управо у њему задобија своју афирмацију, једним конституционалним инжењерингом без преседана, којим се „преко ноћи“ трансформише српски у црногорски идентитет. Тај процес је парадоксално започет још у НДХ, бива настављен и практично довршен у СФРЈ, док режим Мила Ђукановића покушава да га (неуспешно) консолидује-свим средствима. Зато се традиоционални историографски наративи пост-комунистичких држава о „националној мартирологији“, мучеништву, жртви, дискриминацији- у доминантном црногорском дискурсу измештају из „светле комунистичке мајске зоре“ у период Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије, а у 1918.траже корени црногорске „патње“ под српском „окупацијом“.
Ова партикуларна интерпретација историје намеће се као покушај „овладавања прошлошћу“ кроз Geschitspolitik, tj. „интерпретацију историје која је формулисана из политичких, тј.партијских мотива, као и за покушаје да се јавност убеди у правилност такве интерпретације“. У случају Црне Горе она подразумева рад на useable past, на усмеравању ка „употребљивој прошлости“ која ће задовољити текуће политичке интересе и подупрети нове идеолошке националистичке позиције. На том плану црногорски режим је учинио много. Почев од решења државних симбола и регулисања њихове употребе, преко државних празника, комеморативних свечаности, преко образовних програма, стварања нових институција, све до креирања „обавезујућих“ историографских интерпретација, режим Мила Ђукановића ради на новој „политици историје“, „колективног памћења“ и редефинисања колективног идентитета који има озбиљне социјалне и политичке импликације.
Иако показује велики мобилизациони потенцијал, (зло)употреба прошлости као симболичког ресурса за обрачун са српским идентитетом у Црној Гори, уводи у кризу нове националне свести, али и конституиционалну и укупну друштвено-политичку кризу државе Црне Горе, какву познајемо од проглашавања независности. Као катализатор те кризе режима, више него илустративно, показује се комплексан контекст доношења и отпора злогласном „Закону о слободи вјероисповести“, донетог децембра 2019.
Андреј Митић (Извор: ifamnews.com)
