Gutmenschen успостављају правила дискурзивног поретка, кодирају мрежу ауторитарне либералне политичке коректности, држе статус-кво еминентним.
Добри људи крстаре и господаре јавним простором. Видимо то. Као мета-суверен без лица, анонимна диктатура само-регрутоване елите, она тражи подијум, академски, медијски, дигитални, дакако «грађански», надгледајући сваки мисаони покрет на врху свог пан-оптикона. Проговарајући из свог пост-материјалистичког комфора, они конструишу сет правила пристојности јавног говора, политичке коректности као шифре припадности за ексклузивни incognito либералне жандармерије. Они држе морални монопол у вечитој пози увређености за „напад“ на групе којима не припадају. Gutmenschen– увек тако сладуњаво космополитски сетни према «патњи». Свих воук трансхуманих група. Али никада против геноцида колонијалних освајача.
Gutmenschen сужавају тематско поље дебате, преусмеравају, трансформишу, структуришу поредак дискурса, а њихово нежно срце увек крвари, са своје позиције глобалне хегемоније. Као структура моћи, овај жаргон вечите „забринутости“ и егземпларни attitudinal kitsch, идеолошки терорише Академију, курикулуме и аутономију научног истраживања, претварајући јавни медијски простор у свој приватни, а сваки покушај нормализације говора сатерује у резерват: сексизма, хомофобије, расизма, фашизма и национализма. Овај „терор пристојности“, јесте владајућа норма оних који толеришу конкретно зло у име апстрактног добра. Отужне измишљотине, рекао би Хегел, пуном емпатије космополитском срцу.
От када је у NewYorkTimes–у, 28. октобра 1990, Ричард Бернстин демаскирао дискурзивне стратегије „растуће хегемоније политичке коректности“, њихова структура бива препозната и деконструисана и у другим политичким и културним контекстима. Тако се термин Gutmenschen везује пре свега за немачку и аустријску дебату из последњих деценија. Овај семантички феномен има своје паралеле и у другим јавним просторима (buonismo, bien-pensants), и представља симптом „фундаменталне кризе легитимације“ система, налазећи своју структурну аналогију у практично сваком друштву данашњице.
Концепт Gutmensch je, разуме се, саркастичан покушај да се иманује ова учена превара, да се дестабилизује терор политичке коректности, да се пружи отпор острашћеном догматском наметању либералне псеудоморалности и лукративног псеудо-хуманизма. Ови морални цензори престављају преторијанску гарду владајућег либералног фашизма. Техно-социјално стање мултипликује њихову моћ. Будно бдију над сваким покушајем ре-традиционализације, ре-национализаје, ре-маскулиназације глобалног друштва. И за то су добро плаћени.
У Србији има пуно пристојних и добрих људи. Њихова самопрокламована врлина је толико набубрила, да је постала саморазумљива, самоочигледна истина која се љути на сваки покушај легитимног пропитивања нормативних претпоставки њиховог хегемонијског дискурса.
Добри људи у Србији говоре о Сребреници, никада о геноциду над српским народом. За Јасеновац нису чули. Наши добри људи, говоре о «агресији Русије», никада о агресији НАТО и сецесији Косова и Метохије. Они воле Југославију и Тита, не воле Србију. Само не знају да Југославију није створио Тито, већ српска вишемилионска жртва. Они су за «одвајање Цркве и Државе», али, само у Србији. Њима је жао миграната, али не пропитују демократску легитимацију и незаконит улазак у нашу земљу. Никада им није жао дискриминације и прогона Срба на КиМ, Републици Српској, Црној Гори, Северној Македонији…, али ће им појам српство увек звучати као нешто што треба забранити. Они воле «Санџак», не знају шта је Рашка. Ох, они воле «прајд» идеологију радикалног феминизма, џендер-комесаријат у образовању и скрнављење свих српских традиционалних вредности, али презиру српску традиционалну породицу. Пишу латиницом, не разумеју ћирилицу. Наши добри људи не воле чак ни Доналда Трампа. Није нас бомбардовао, и нема намеру. Разуме се, сјајно је што је исламско-терористички ИСИС коначно свргао Асада који је штитио православне хришћане у Сирији. И разуме се да је Уставни суд Румуније у праву што је поништио изборе, јер побеђује кандидат који је против њиховог леволибералног, сорошевског и неокомунистичког, до грла огрезлог у корупцији, проратног укронаци естаблишмента.
Ако се не слажете у понечему са добрим људима, ви сте лош човек. Ако се не слажете јавно са добрим људима, ви сте фашиста. Као рецимо, ја. Не умачем руке у њихове црвене фарбе.
У Србији је све више добрих људи. У Србији више скоро да и нема лоших људи. Моји пријатељи, добри су људи.
Динко Грухоњић, добар је човек.
Ја нисам добар човек.
