Gutmenschen uspostavljaju pravila diskurzivnog poretka, kodiraju mrežu autoritarne liberalne političke korektnosti, drže status-kvo eminentnim.
Dobri ljudi krstare i gospodare javnim prostorom. Vidimo to. Kao meta-suveren bez lica, anonimna diktatura samo-regrutovane elite, ona traži podijum, akademski, medijski, digitalni, dakako «građanski», nadgledajući svaki misaoni pokret na vrhu svog pan-optikona. Progovarajući iz svog post-materijalističkog komfora, oni konstruišu set pravila pristojnosti javnog govora, političke korektnosti kao šifre pripadnosti za ekskluzivni incognito liberalne žandarmerije. Oni drže moralni monopol u večitoj pozi uvređenosti za „napad“ na grupe kojima ne pripadaju. Gutmenschen– uvek tako sladunjavo kosmopolitski setni prema «patnji». Svih vouk transhumanih grupa. Ali nikada protiv genocida kolonijalnih osvajača.
Gutmenschen sužavaju tematsko polje debate, preusmeravaju, transformišu, strukturišu poredak diskursa, a njihovo nežno srce uvek krvari, sa svoje pozicije globalne hegemonije. Kao struktura moći, ovaj žargon večite „zabrinutosti“ i egzemplarni attitudinal kitsch, ideološki teroriše Akademiju, kurikulume i autonomiju naučnog istraživanja, pretvarajući javni medijski prostor u svoj privatni, a svaki pokušaj normalizacije govora sateruje u rezervat: seksizma, homofobije, rasizma, fašizma i nacionalizma. Ovaj „teror pristojnosti“, jeste vladajuća norma onih koji tolerišu konkretno zlo u ime apstraktnog dobra. Otužne izmišljotine, rekao bi Hegel, punom empatije kosmopolitskom srcu.
Ot kada je u NewYorkTimes–u, 28. oktobra 1990, Ričard Bernstin demaskirao diskurzivne strategije „rastuće hegemonije političke korektnosti“, njihova struktura biva prepoznata i dekonstruisana i u drugim političkim i kulturnim kontekstima. Tako se termin Gutmenschen vezuje pre svega za nemačku i austrijsku debatu iz poslednjih decenija. Ovaj semantički fenomen ima svoje paralele i u drugim javnim prostorima (buonismo, bien-pensants), i predstavlja simptom „fundamentalne krize legitimacije“ sistema, nalazeći svoju strukturnu analogiju u praktično svakom društvu današnjice.
Koncept Gutmensch je, razume se, sarkastičan pokušaj da se imanuje ova učena prevara, da se destabilizuje teror političke korektnosti, da se pruži otpor ostrašćenom dogmatskom nametanju liberalne pseudomoralnosti i lukrativnog pseudo-humanizma. Ovi moralni cenzori prestavljaju pretorijansku gardu vladajućeg liberalnog fašizma. Tehno-socijalno stanje multiplikuje njihovu moć. Budno bdiju nad svakim pokušajem re-tradicionalizacije, re-nacionalizaje, re-maskulinazacije globalnog društva. I za to su dobro plaćeni.
U Srbiji ima puno pristojnih i dobrih ljudi. Njihova samoproklamovana vrlina je toliko nabubrila, da je postala samorazumljiva, samoočigledna istina koja se ljuti na svaki pokušaj legitimnog propitivanja normativnih pretpostavki njihovog hegemonijskog diskursa.
Dobri ljudi u Srbiji govore o Srebrenici, nikada o genocidu nad srpskim narodom. Za Jasenovac nisu čuli. Naši dobri ljudi, govore o «agresiji Rusije», nikada o agresiji NATO i secesiji Kosova i Metohije. Oni vole Jugoslaviju i Tita, ne vole Srbiju. Samo ne znaju da Jugoslaviju nije stvorio Tito, već srpska višemilionska žrtva. Oni su za «odvajanje Crkve i Države», ali, samo u Srbiji. Njima je žao migranata, ali ne propituju demokratsku legitimaciju i nezakonit ulazak u našu zemlju. Nikada im nije žao diskriminacije i progona Srba na KiM, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji…, ali će im pojam srpstvo uvek zvučati kao nešto što treba zabraniti. Oni vole «Sandžak», ne znaju šta je Raška. Oh, oni vole «prajd» ideologiju radikalnog feminizma, džender-komesarijat u obrazovanju i skrnavljenje svih srpskih tradicionalnih vrednosti, ali preziru srpsku tradicionalnu porodicu. Pišu latinicom, ne razumeju ćirilicu. Naši dobri ljudi ne vole čak ni Donalda Trampa. Nije nas bombardovao, i nema nameru. Razume se, sjajno je što je islamsko-teroristički ISIS konačno svrgao Asada koji je štitio pravoslavne hrišćane u Siriji. I razume se da je Ustavni sud Rumunije u pravu što je poništio izbore, jer pobeđuje kandidat koji je protiv njihovog levoliberalnog, soroševskog i neokomunističkog, do grla ogrezlog u korupciji, proratnog ukronaci establišmenta.
Ako se ne slažete u ponečemu sa dobrim ljudima, vi ste loš čovek. Ako se ne slažete javno sa dobrim ljudima, vi ste fašista. Kao recimo, ja. Ne umačem ruke u njihove crvene farbe.
U Srbiji je sve više dobrih ljudi. U Srbiji više skoro da i nema loših ljudi. Moji prijatelji, dobri su ljudi.
Dinko Gruhonjić, dobar je čovek.
Ja nisam dobar čovek.
