А кад ујутру рано ружопрста освану зора,
Хитро из постеље скочи син Одисејев мили,
Хаљине на се обуче и оштру на плећи баци
сабљу и на ноге беле привеза потплате лепе
те из ложнице оде лепотом приличан богу,
и он јасногрлим својим гласницима нареди одмах
нека сада у веће дугокосе зову Ахејце.
Они пак зваху, а народ веома хиташе хитро.
Фото: Владимир Јовановић. Ниш, Тврђава
Ако отворимо друго певање Хомерове Одисеје, у њему затичемо једно од првих знаних инстанцирања онога што ће се временом институционализовати као јавни простор грчког полиса-агора. Позив Телемаха, сина Одисејевог, на збор/веће својих суграђана, како би се на једном месту говорило, расправљало и одлучивало о једном питању које се тиче свих, поставља у свом иницијалном гесту оквир за јавно делање које ће бити од 6.века пре н.е., просторно фиксирано кроз конструкцију отворених централних тргова грчких градова, али и постати конститутивно за самo биће полиса. Атинска агора, као парадигматични јавни простор, постаће жижа политичког, трговачког, културног и верског живота, средиште комуникације, одлучивања и дистрибуирања правде.[1]
Кaо градски трг, то је место комерцијалних трансакција, али и размене идеја грађана, филозофа, уметника, произвођача, управљача…То је физички простор који има свој официјелни институционални израз јавних зграда, храмова, већница и судова, али и мање формалних места за непланиране сусрете и градско ангажовање грађана полиса. Све то, уоквирено урбанистичким планирањем вођеним идејом лепоте, реда и архитектонских решења која рефлектују свест о потребама грађана да практикују врлину у јавном простору.
Идеја места, које је створио човек, као простор на коме може слободно и отворено да разговара са другима о питањима општег интереса, остаје трајна карактеристика идеје јавног простора све до данас.
Концептуални улаз за разумевање смисла ове специфичне јавне сфере, нуди нам Хана Арент. Контрастирајући у свом референтном делу Conditio Humana простор јавног приватној сфери, у акцији као специфично људском деловању, она проналази централну фигуру vita activa. Тек у људској активности у јавном простору, као простору по-јавности, који је отворен и омогућава приступ свима, где је могуће видети друге и бити виђен, чути друге и бити саслушан, говорити и делати, у простору слободе и плуралитета, стварају се претпоставке постојања града, али и личног идентитета. Јер смисао агоре као физичког и симболичког јавног простора јесте у сусретању, укрштању различитих погледа, комуникацији, размени, трговању, али и политичком ангажману, контестацији, одлучивању.
[1] Αγορα, као именица у вези је са глаголима αγειρο (сакупити) и αγοραζο (куповати), и отуд αγορευω-говорити на агори и утицати на слушаоца, открива суштинску компетенцију грађанина атинског полиса, а то је реторичка вештина, која омогућује активно деловање у јавном простору.
Фото: Владимир Јовановић.Град Ниш.
Прави јавни простор јесте онај који омугућује «симултану презентност безбројних перспектива», и у коме исходи комуникације нису унапред одређени. Као такав, он је простор људске слободе. Али слобода не подразумева пуки избор између датих алтернатива, већ представља капацитет да се учини нешто ново, да се створи неки нови почетак, да се учини неочекивано. Дакле, градска акција подразумева иницијативу, убризгавење novum-а у друштвени простор, али пре свега показивање могућности појављивања нечег непредвиђеног. Нови почеци су могући, јер је сваки човек непоновљиво биће и увек има могућност да се реализује као слобода. Али не сам. Акција је форма заједништва, она се не одвија у изолацији, већ управо усред мноштва погледа и перспектива других који могу просуђивати о вредности нашег делања. Простор јавности, као простор слободе, делања, и експлицитног појављивања који надилази лични интерес, стоји као контрапункт чистој сфери приватности, као сфери лишености, стању нужности, физичког рада ради одржања голог живота, детерминисаности и понављања увек истих радњи. Тек излазак на сунчани трг отвореног простора, кроз јавни говор и делање, који су увек у вези, изводи на светло темељна питања о сврхама нашег постојања, и води од питања „Шта смо?“, ка оном „Ко смо?“.
