A kad ujutru rano ružoprsta osvanu zora,
Hitro iz postelje skoči sin Odisejev mili,
Haljine na se obuče i oštru na pleći baci
sablju i na noge bele priveza potplate lepe
te iz ložnice ode lepotom priličan bogu,
i on jasnogrlim svojim glasnicima naredi odmah
neka sada u veće dugokose zovu Ahejce.
Oni pak zvahu, a narod veoma hitaše hitro.
Foto: Vladimir Jovanović. Niš, Tvrđava
Ako otvorimo drugo pevanje Homerove Odiseje, u njemu zatičemo jedno od prvih znanih instanciranja onoga što će se vremenom institucionalizovati kao javni prostor grčkog polisa-agora. Poziv Telemaha, sina Odisejevog, na zbor/veće svojih sugrađana, kako bi se na jednom mestu govorilo, raspravljalo i odlučivalo o jednom pitanju koje se tiče svih, postavlja u svom inicijalnom gestu okvir za javno delanje koje će biti od 6.veka pre n.e., prostorno fiksirano kroz konstrukciju otvorenih centralnih trgova grčkih gradova, ali i postati konstitutivno za samo biće polisa. Atinska agora, kao paradigmatični javni prostor, postaće žiža političkog, trgovačkog, kulturnog i verskog života, središte komunikacije, odlučivanja i distribuiranja pravde.[1]
Kao gradski trg, to je mesto komercijalnih transakcija, ali i razmene ideja građana, filozofa, umetnika, proizvođača, upravljača…To je fizički prostor koji ima svoj oficijelni institucionalni izraz javnih zgrada, hramova, većnica i sudova, ali i manje formalnih mesta za neplanirane susrete i gradsko angažovanje građana polisa. Sve to, uokvireno urbanističkim planiranjem vođenim idejom lepote, reda i arhitektonskih rešenja koja reflektuju svest o potrebama građana da praktikuju vrlinu u javnom prostoru.
Ideja mesta, koje je stvorio čovek, kao prostor na kome može slobodno i otvoreno da razgovara sa drugima o pitanjima opšteg interesa, ostaje trajna karakteristika ideje javnog prostora sve do danas.
Konceptualni ulaz za razumevanje smisla ove specifične javne sfere, nudi nam Hana Arent. Kontrastirajući u svom referentnom delu Conditio Humana prostor javnog privatnoj sferi, u akciji kao specifično ljudskom delovanju, ona pronalazi centralnu figuru vita activa. Tek u ljudskoj aktivnosti u javnom prostoru, kao prostoru po-javnosti, koji je otvoren i omogućava pristup svima, gde je moguće videti druge i biti viđen, čuti druge i biti saslušan, govoriti i delati, u prostoru slobode i pluraliteta, stvaraju se pretpostavke postojanja grada, ali i ličnog identiteta. Jer smisao agore kao fizičkog i simboličkog javnog prostora jeste u susretanju, ukrštanju različitih pogleda, komunikaciji, razmeni, trgovanju, ali i političkom angažmanu, kontestaciji, odlučivanju.
[1] Αγορα, kao imenica u vezi je sa glagolima αγειρο (sakupiti) i αγοραζο (kupovati), i otud αγορευω-govoriti na agori i uticati na slušaoca, otkriva suštinsku kompetenciju građanina atinskog polisa, a to je retorička veština, koja omogućuje aktivno delovanje u javnom prostoru.
Foto: Vladimir Jovanović.Grad Niš.
Pravi javni prostor jeste onaj koji omugućuje «simultanu prezentnost bezbrojnih perspektiva», i u kome ishodi komunikacije nisu unapred određeni. Kao takav, on je prostor ljudske slobode. Ali sloboda ne podrazumeva puki izbor između datih alternativa, već predstavlja kapacitet da se učini nešto novo, da se stvori neki novi početak, da se učini neočekivano. Dakle, gradska akcija podrazumeva inicijativu, ubrizgavenje novum-a u društveni prostor, ali pre svega pokazivanje mogućnosti pojavljivanja nečeg nepredviđenog. Novi počeci su mogući, jer je svaki čovek neponovljivo biće i uvek ima mogućnost da se realizuje kao sloboda. Ali ne sam. Akcija je forma zajedništva, ona se ne odvija u izolaciji, već upravo usred mnoštva pogleda i perspektiva drugih koji mogu prosuđivati o vrednosti našeg delanja. Prostor javnosti, kao prostor slobode, delanja, i eksplicitnog pojavljivanja koji nadilazi lični interes, stoji kao kontrapunkt čistoj sferi privatnosti, kao sferi lišenosti, stanju nužnosti, fizičkog rada radi održanja golog života, determinisanosti i ponavljanja uvek istih radnji. Tek izlazak na sunčani trg otvorenog prostora, kroz javni govor i delanje, koji su uvek u vezi, izvodi na svetlo temeljna pitanja o svrhama našeg postojanja, i vodi od pitanja „Šta smo?“, ka onom „Ko smo?“.