Шта је то конзервативизам? Не претендујући да у потпуности реконструишемо дебату око дефинисања конзервативизма, покушаћемо да укратко прикажемо панораму интерпретативних варијација које окружују овај феномен.
Фото: Владимир Јовановић
Ступивши на историјску сцену као моћна интелектуална формација која прихвата „бачену рукавицу” Новог доба, конзервативизам[1] до данас представља „херменеутички изазов”, отимајући се лаком и једнозначном одређењу. Иако различити интерпретативни приступи осветљавају многостраност овог феномена, он се и даље појављујеу непрозирномвиду, сведочећи о сопственој недовршености, о појму који у његовој утроби још увек „ради”. Заузимајући специфичан положај „лошег момка” у идеолошкој арени савремености, аутсајдера модерне који стрпљиво чека тренутак „продуктивног реванша”[2], по степену своје истражености он не задобија у филозофској и политичко-правној концептуализацији задовољавајуће осмишљавање.[3]
Наиме, не постоји једнозначан приступ одређењу конзервативизма. Пространо семантичко поље овог концепта омогућује његову употребу на више нивоа значења, што води тешкоћама у његовом разумевању.Заправо, постоји кумулативни утицај више фактора који отежавају осветљавање овог филозофског и политичко-правног феномена.
Најпре, оно што је једно од парадоксалних обележја појма конзервативизма, а показаће се да није једино, јесте да, иако етимолошка анализа[4] и историјска генеза појма указују на његово изворно позитивно значење, од времена француске буржоаске револуције он у доминантном филозофско-политичком и правном језику конотира претежно негативно. Садржајно маркиран као антипрогресиван,са идеолошком атрибуцијом која прати ову одредбу, он не успева све до данас да скине тај емоционално негативни набој индукован дискурсом модерне. Дискурзивне стратегије и праксе ривалских вредносних парадигми либерализма и социјализма успеле су, током два века борбе, не само да истисну конзервативизам са историјске позорнице, већ и да умногоме делегитимизују његову позитивну јавну употребу као појма, као и да маргинализују његов научни значај.[5]
Даље, препреку одређењу конзервативизма, представља то што он не носи печат „школе”[6], већ се пројављује једном колоритном лепезом аутора чије је често дивергентне ставове јако тешко супсумирати под једну „општу формулу”. Поред тога, парадокс своје врсте јесте да „ниједан од великана конзервативне мисли није оставио неку дефиницију конзервативизма“[7]која би пружила чврст ослонац његовом (само)разумевању. Нема „теорије конзервативизма”[8], нити априорних ставова из којих би следила практична упутства. Штавише сам покушај теоријске систематизације вредносних ставова разумева се као један „неконзервативни импулс”.[9]
Поврх наведеног, сам термин конзервативизам у свом етимолошком корену носи извесну идејну неопредељеност, „формалност“, у смислу позивања на извесно „чување” које не указује на неки одређен садржај.[10] Ово својство омогућује учитавање читавог низа различитих, често директно супротстављених одређења, у његов садржај.[11]
Као такав, конзервативизам представља „суштински споран појам”[12], par excellence. Анализирајући налазе Галија, тако, Л.Нађ налази да је ове појмове практично немогуће коначно дефинисати, тј. да су они су под сталним упитом, отворени за диспут и перманентно подложни оспоравању, што не значи да је овакве концепте немогуће експлицирати на позадини различитог начина њихове употребе од стране различитих актера на различитим стадијумима њиховог историјског развоја.[13] Штавише, да је „(…)могуће и рационално расправљати о разлозима за држање различитих интерпретативних позиција“.[14]
Концепт конзервативизма као да посебно еманира идејну напетост и носи „инхерентни потенцијал за генерисање расправе”.[15] Прецизирање његовог концептуалног језгра, пробијање до „жаришног”, садржајног смисла конзервативизма, подразумева зато покушај рашчишћавања појмовне конфузије која прати овај појам од самог његовог настанка. Не претендујући да у потпуности реконструишемо дебату око дефинисања конзервативизма, покушаћемо да укратко прикажемо панораму интерпретативних варијација које окружују овај феномен. Аналитичком мапирању концепта помоћи ће нам најпре реконструкција терминолошко-појмовне генезе, а потом преиспитивање кључних приступа разумевању конзервативизма који укључују историјски, ситуационо-функционални и вредносно-садржајни приступ. На крају првог дела заокружујемо уводни појмовни оквир одређењем сопствене позиције према концепту конзервативизма које ћемо се држати у овом раду.
1. Терминолошко – појмовна и историјска генеза феномена
Фото: Владимир Јовановић
Од када је класик француске и европске литературе Франсуа-Ренеде Шатобријан (Francois-RenedeChateаubriand), 1818. године, у периоду рестаурације у Француској, дао свом недељнику име Le Conservateur, започео је истински политички живот једног појма, који ће и поред историјских метаморфоза задржати свој почетни контроверзни статус.
Иако овај гест еминентног француског ројалисте представља незаобилазно место у литератури којим се започиње сваки говор о конзервативизму, потребно је указати на нешто раније историјске корене настанка термина, пре него што је овим реакционарним рефлексом , на „мала врата”, ушао у ширу политичку употребу.
Тако, историја употребе овог термина указуjeнајпре на средњовековни контекст, када се у различитим, пре свега италијанским градовима, речју conservatorозначавају официјелно постављени „чувари закона”.[16] Даље хронолошко датирање упућује нас на Енглеску XIVвека, где се за време владавине Едварда IIIу свакој грофовији затичу својеврсни „конзерватори мира” – custodies pacis, који се сматрају претечама савремених мировних судија.[17] За време Хенрија V(XVвек), „конзерватори” испуњавају дужности стражарећи над поретком, бринући о реду и миру, углавном у лучким градовима.[18]
Трансформација семантичког статуса термина од назначеног пред-политичког ка политичком значењу у правом смислу речи, дешава се у тридесетим годинама XIXвека. Шатобријанов концептуални изум le conservateur сели сe из постнаполеоновске Француске у Енглеску. Како наводи један од рецентнијих истраживача феномена политичког конзервативизма НоелО’Саливен, Роберт Блејк је био први који је забележио да је ова реч први пут у свом модерном значењу употребљена у Енглеској, 1830. године, у часопису Quarterly Review, у чланку у којем се налази следећа тврдња: „Ми смо и сада, као што смо то одувек били, одлучно и савесно привржени Торијевцима, односно партији која се са више прецизности може назвати ‘Конзервативна партија’”.[19]
Даље легитимизујући своју употребу, појам је прихваћен и у немачкој политичкој лексици у тридесетим годинама XIXвека,[20] а до четрдесетих година истог века стиче популарност и у С.А.Д. Тако нам и пред-политичка и политичка употреба термина указује да конзервативизам треба разумевати као еминентно (западно)европски феномен.
Међутим, иако постоји релативно слагање око експлицираних почетака политичке употребе појма конзервативизма, питање његовог „фактичког” настанка као идејног тока и политичке струје плурализује исходишне позиције и тражи разјашњење. Познато је да се у садржинском смислу одређени аспекти конзервативног начина мишљења могу наћи у делима различитих мислилаца, од античког доба наовамо.[21] Ипак, постоје различита схватања око генезе конзервативизма као погледа на свет, али и политичко-друштвене појаве на европском тлу. Тако, известан број аутора, генеалогију европског конзервативизма изводи од тачке католичке контрареформације из друге половине XVIвека.[22] Друга школа мишљења рађање европског конзервативизма везује већ за сам настанак, поменуте, торијевске партије у Енглеској, 1673. године.[23] Ипак, далеко веће слагање, између осталог захваљујући анализи К.Манхајма, постоји око тематизације генетичког процеса европског конзервативизма који произлази из духовно-историјског склопа француске буржоаске револуције. Пре изумевања самог термина „конзервативац” од стране знаменитог књижевника и ројалисте Шатобријана у време рестаурације бурбонске династије, фактичкисе конзервативизам као теоријска реакција јавља нешто раније, паралелно и одмах након револуционарног врења у Француској.
[1] Пионирски и целовит покушај интерпретације феномена конзервативизма у српској научној заједници представља студија М.Ђурковића: Конзервативизам и конзервативне странке (Службени гласник, Београд, 2007) која се бави феноменом конзервативизма уопште, пре свега његовом западном варијантом и конзервативном традицијом у Срба. Допуњено издање ове вредне студије (Бернар, 2016) укључује и интерпретацију руске конзервативне мисаоне традиције.
[2] М.В.Ремизов, „Консерватизм и современость”, у: Консерватизм / традиционализм:теория, формы реализации, перспектива, Материалы постояанно действующего научного семинара, Выпуск No.3, Научный эксперт, Москва, 2010, стр.17
[3] Како тврди Самјуел Хантингтон у свом веома цитираном есеју: „(…) Незнајући која питања да упуте конзервативизму, нити како да вреднују његов значај, политички научници су га углавном игнорисали”. (S.P.Huntington, „Conservatism as an Ideology”, The American Political Science Review, Vol.51, No.2 (Jun. 1957), стр. 471).
[4] Примарно етимолошка анализа значења упућује на латински извор речи conservо-“сачувати, избавити, спасти;помиловати;одржати“.(Пирошка Сегеди, Слађана Милинковић, Владислав М.Тодоровић, Стандардни латинско-српски речник, Stylos, Београд, 2005, стр. 61)
[5] Управо ова диспропорција између размере утицаја који конзервативна мисао врши и теоријског интереса који се за њега показује, јесте и један од основних мотива за писање овог рада.
[6] Види:К.V.Klemperer, Germany’s New Conservatism, Princeton, New Jersey, Princeton University Press, 1957, стр. 17
[7] Ibid.
[8] Ibid.
[9] Тако, C.Rossiter, Conservatism-InternationalEncyclopediaofSocialSciences, TheMacmillanCompanyandFreePress, 1968, vol.3, стр. 290-293 (цитиранопрема:С.Малинов, Консервативниопити, Универзитетскоиздателство„Св.КлиментОхридски”, София, 2010, стр.36)
[10] А.M.Mалер, „Философияконсерватизма: противречия и преодоления”, у: Современный российский консерватизм: сборник статей, Москва, 2011, стр.26
[11] Један овлашан поглед на литературу која се бави одређењем конзервативизма био би довољан да се уверимо у наведену констатацију. Сумирајући најзначајније покушаје одређења конзервативизма, С.Малинов илуструје како се конзервативизам разумева са једне стране као „идеологија” (С.Хантигтон), док се са друге схвата као „само порицање идеологије” (С.Хјуз). Поред тога, док га поједини аутори сматрају „политичком филозофијом”, други га виде као „политичку антифилозофију” или „филозофску антифилозофију”. Види:С.Малинов, op.cit. стр.34-35
[12] Концепт „суштински спорних појмова” којим се изражава став да је кључне политичке појмове немогуће строго дефинисати, уводи британски теоретичарW.B.Gallieу свом знаменитим тексту: „EsentiallyContestedConcepts”, ProceedingsoftheAristotelianSociety, Vol.56 (1956), стр. 167-198
[13] Види: L.Nagy, „The Meaning of a Concept: Conservatism”, у:Dogancan Ozsel (ур.),Reflections on Conservatism, Cambridge Scholars Publishing, Newcastle upon Tyne, 2011, стр.3
[14] Ibid.
[15] Ibid.стр.4
[16] R.Kirk, (ed.), The Portable Conservative Reader, Penguin Books, New York, 1982, стр.11
[17] Encyclopaedia Britannica, Vol 6, Chicago etc., 1960, стр. 290
[18] Ibid.
[19] Н.О’Саливен, Конзервативизам, Центар за изучавање Традиције УКРОНИЈА, Центар за конзервативне студије, Београд, 2008, стр. 39
[20] К.Манхајм, „Конзервативно мишљење” у: Карл Манхајм 1893-1947, Војвођанска социолошка асоцијација и Mediterranpublishing, Нови Сад, 2010, стр.42
[21] Тако се у литератури могу пронаћи анализе које одређују конзервативним значајне аспекте учења мислилаца, попут: Платона, Аристотела, Цицерона, Јована од Солзберија, Ш.Монтескјеа, Д.Хјума, Т.Карлајла, М.Оукшота и многих других. О томе више у: С.Малинов, op.cit., стр.36-38
[22] Види: А.А., Галкин, П.Ю.Рахшмир, Консерватизм в прошлом и настоящем, Наука, Москва, 1987, стр.7-8
[23] О томе више у: С.В.Лебедев, Охранители истинно-русских начал.Идеалы, идеи и политика русских консерваторов второй половины XIXвека, Нестор, Санкт-Петербург, 2004, стр 16-17
