Šta je to konzervativizam? Ne pretendujući da u potpunosti rekonstruišemo debatu oko definisanja konzervativizma, pokušaćemo da ukratko prikažemo panoramu interpretativnih varijacija koje okružuju ovaj fenomen.
Foto: Vladimir Jovanović
Stupivši na istorijsku scenu kao moćna intelektualna formacija koja prihvata „bačenu rukavicu” Novog doba, konzervativizam[1] do danas predstavlja „hermeneutički izazov”, otimajući se lakom i jednoznačnom određenju. Iako različiti interpretativni pristupi osvetljavaju mnogostranost ovog fenomena, on se i dalje pojavljujeu neprozirnomvidu, svedočeći o sopstvenoj nedovršenosti, o pojmu koji u njegovoj utrobi još uvek „radi”. Zauzimajući specifičan položaj „lošeg momka” u ideološkoj areni savremenosti, autsajdera moderne koji strpljivo čeka trenutak „produktivnog revanša”[2], po stepenu svoje istraženosti on ne zadobija u filozofskoj i političko-pravnoj konceptualizaciji zadovoljavajuće osmišljavanje.[3]
Naime, ne postoji jednoznačan pristup određenju konzervativizma. Prostrano semantičko polje ovog koncepta omogućuje njegovu upotrebu na više nivoa značenja, što vodi teškoćama u njegovom razumevanju.Zapravo, postoji kumulativni uticaj više faktora koji otežavaju osvetljavanje ovog filozofskog i političko-pravnog fenomena.
Najpre, ono što je jedno od paradoksalnih obeležja pojma konzervativizma, a pokazaće se da nije jedino, jeste da, iako etimološka analiza[4] i istorijska geneza pojma ukazuju na njegovo izvorno pozitivno značenje, od vremena francuske buržoaske revolucije on u dominantnom filozofsko-političkom i pravnom jeziku konotira pretežno negativno. Sadržajno markiran kao antiprogresivan,sa ideološkom atribucijom koja prati ovu odredbu, on ne uspeva sve do danas da skine taj emocionalno negativni naboj indukovan diskursom moderne. Diskurzivne strategije i prakse rivalskih vrednosnih paradigmi liberalizma i socijalizma uspele su, tokom dva veka borbe, ne samo da istisnu konzervativizam sa istorijske pozornice, već i da umnogome delegitimizuju njegovu pozitivnu javnu upotrebu kao pojma, kao i da marginalizuju njegov naučni značaj.[5]
Dalje, prepreku određenju konzervativizma, predstavlja to što on ne nosi pečat „škole”[6], već se projavljuje jednom koloritnom lepezom autora čije je često divergentne stavove jako teško supsumirati pod jednu „opštu formulu”. Pored toga, paradoks svoje vrste jeste da „nijedan od velikana konzervativne misli nije ostavio neku definiciju konzervativizma“[7]koja bi pružila čvrst oslonac njegovom (samo)razumevanju. Nema „teorije konzervativizma”[8], niti apriornih stavova iz kojih bi sledila praktična uputstva. Štaviše sam pokušaj teorijske sistematizacije vrednosnih stavova razumeva se kao jedan „nekonzervativni impuls”.[9]
Povrh navedenog, sam termin konzervativizam u svom etimološkom korenu nosi izvesnu idejnu neopredeljenost, „formalnost“, u smislu pozivanja na izvesno „čuvanje” koje ne ukazuje na neki određen sadržaj.[10] Ovo svojstvo omogućuje učitavanje čitavog niza različitih, često direktno suprotstavljenih određenja, u njegov sadržaj.[11]
Kao takav, konzervativizam predstavlja „suštinski sporan pojam”[12], par excellence. Analizirajući nalaze Galija, tako, L.Nađ nalazi da je ove pojmove praktično nemoguće konačno definisati, tj. da su oni su pod stalnim upitom, otvoreni za disput i permanentno podložni osporavanju, što ne znači da je ovakve koncepte nemoguće eksplicirati na pozadini različitog načina njihove upotrebe od strane različitih aktera na različitim stadijumima njihovog istorijskog razvoja.[13] Štaviše, da je „(…)moguće i racionalno raspravljati o razlozima za držanje različitih interpretativnih pozicija“.[14]
Koncept konzervativizma kao da posebno emanira idejnu napetost i nosi „inherentni potencijal za generisanje rasprave”.[15] Preciziranje njegovog konceptualnog jezgra, probijanje do „žarišnog”, sadržajnog smisla konzervativizma, podrazumeva zato pokušaj raščišćavanja pojmovne konfuzije koja prati ovaj pojam od samog njegovog nastanka. Ne pretendujući da u potpunosti rekonstruišemo debatu oko definisanja konzervativizma, pokušaćemo da ukratko prikažemo panoramu interpretativnih varijacija koje okružuju ovaj fenomen. Analitičkom mapiranju koncepta pomoći će nam najpre rekonstrukcija terminološko-pojmovne geneze, a potom preispitivanje ključnih pristupa razumevanju konzervativizma koji uključuju istorijski, situaciono-funkcionalni i vrednosno-sadržajni pristup. Na kraju prvog dela zaokružujemo uvodni pojmovni okvir određenjem sopstvene pozicije prema konceptu konzervativizma koje ćemo se držati u ovom radu.
1. Terminološko – pojmovna i istorijska geneza fenomena
Foto: Vladimir Jovanović
Od kada je klasik francuske i evropske literature Fransua-Renede Šatobrijan (Francois-RenedeChateaubriand), 1818. godine, u periodu restauracije u Francuskoj, dao svom nedeljniku ime Le Conservateur, započeo je istinski politički život jednog pojma, koji će i pored istorijskih metamorfoza zadržati svoj početni kontroverzni status.
Iako ovaj gest eminentnog francuskog rojaliste predstavlja nezaobilazno mesto u literaturi kojim se započinje svaki govor o konzervativizmu, potrebno je ukazati na nešto ranije istorijske korene nastanka termina, pre nego što je ovim reakcionarnim refleksom , na „mala vrata”, ušao u širu političku upotrebu.
Tako, istorija upotrebe ovog termina ukazujenajpre na srednjovekovni kontekst, kada se u različitim, pre svega italijanskim gradovima, rečju conservatoroznačavaju oficijelno postavljeni „čuvari zakona”.[16] Dalje hronološko datiranje upućuje nas na Englesku XIVveka, gde se za vreme vladavine Edvarda IIIu svakoj grofoviji zatiču svojevrsni „konzervatori mira” – custodies pacis, koji se smatraju pretečama savremenih mirovnih sudija.[17] Za vreme Henrija V(XVvek), „konzervatori” ispunjavaju dužnosti stražareći nad poretkom, brinući o redu i miru, uglavnom u lučkim gradovima.[18]
Transformacija semantičkog statusa termina od naznačenog pred-političkog ka političkom značenju u pravom smislu reči, dešava se u tridesetim godinama XIXveka. Šatobrijanov konceptualni izum le conservateur seli se iz postnapoleonovske Francuske u Englesku. Kako navodi jedan od recentnijih istraživača fenomena političkog konzervativizma NoelO’Saliven, Robert Blejk je bio prvi koji je zabeležio da je ova reč prvi put u svom modernom značenju upotrebljena u Engleskoj, 1830. godine, u časopisu Quarterly Review, u članku u kojem se nalazi sledeća tvrdnja: „Mi smo i sada, kao što smo to oduvek bili, odlučno i savesno privrženi Torijevcima, odnosno partiji koja se sa više preciznosti može nazvati ‘Konzervativna partija’”.[19]
Dalje legitimizujući svoju upotrebu, pojam je prihvaćen i u nemačkoj političkoj leksici u tridesetim godinama XIXveka,[20] a do četrdesetih godina istog veka stiče popularnost i u S.A.D. Tako nam i pred-politička i politička upotreba termina ukazuje da konzervativizam treba razumevati kao eminentno (zapadno)evropski fenomen.
Međutim, iako postoji relativno slaganje oko ekspliciranih početaka političke upotrebe pojma konzervativizma, pitanje njegovog „faktičkog” nastanka kao idejnog toka i političke struje pluralizuje ishodišne pozicije i traži razjašnjenje. Poznato je da se u sadržinskom smislu određeni aspekti konzervativnog načina mišljenja mogu naći u delima različitih mislilaca, od antičkog doba naovamo.[21] Ipak, postoje različita shvatanja oko geneze konzervativizma kao pogleda na svet, ali i političko-društvene pojave na evropskom tlu. Tako, izvestan broj autora, genealogiju evropskog konzervativizma izvodi od tačke katoličke kontrareformacije iz druge polovine XVIveka.[22] Druga škola mišljenja rađanje evropskog konzervativizma vezuje već za sam nastanak, pomenute, torijevske partije u Engleskoj, 1673. godine.[23] Ipak, daleko veće slaganje, između ostalog zahvaljujući analizi K.Manhajma, postoji oko tematizacije genetičkog procesa evropskog konzervativizma koji proizlazi iz duhovno-istorijskog sklopa francuske buržoaske revolucije. Pre izumevanja samog termina „konzervativac” od strane znamenitog književnika i rojaliste Šatobrijana u vreme restauracije burbonske dinastije, faktičkise konzervativizam kao teorijska reakcija javlja nešto ranije, paralelno i odmah nakon revolucionarnog vrenja u Francuskoj.
[1] Pionirski i celovit pokušaj interpretacije fenomena konzervativizma u srpskoj naučnoj zajednici predstavlja studija M.Đurkovića: Konzervativizam i konzervativne stranke (Službeni glasnik, Beograd, 2007) koja se bavi fenomenom konzervativizma uopšte, pre svega njegovom zapadnom varijantom i konzervativnom tradicijom u Srba. Dopunjeno izdanje ove vredne studije (Bernar, 2016) uključuje i interpretaciju ruske konzervativne misaone tradicije.
[2] M.V.Remizov, „Konservatizm i sovremenostь”, u: Konservatizm / tradicionalizm:teoriя, formы realizacii, perspektiva, Materialы postoяanno deйstvuющego naučnogo seminara, Vыpusk No.3, Naučnый эkspert, Moskva, 2010, str.17
[3] Kako tvrdi Samjuel Hantington u svom veoma citiranom eseju: „(…) Neznajući koja pitanja da upute konzervativizmu, niti kako da vrednuju njegov značaj, politički naučnici su ga uglavnom ignorisali”. (S.P.Huntington, „Conservatism as an Ideology”, The American Political Science Review, Vol.51, No.2 (Jun. 1957), str. 471).
[4] Primarno etimološka analiza značenja upućuje na latinski izvor reči conservo-“sačuvati, izbaviti, spasti;pomilovati;održati“.(Piroška Segedi, Slađana Milinković, Vladislav M.Todorović, Standardni latinsko-srpski rečnik, Stylos, Beograd, 2005, str. 61)
[5] Upravo ova disproporcija između razmere uticaja koji konzervativna misao vrši i teorijskog interesa koji se za njega pokazuje, jeste i jedan od osnovnih motiva za pisanje ovog rada.
[6] Vidi:K.V.Klemperer, Germany’s New Conservatism, Princeton, New Jersey, Princeton University Press, 1957, str. 17
[7] Ibid.
[8] Ibid.
[9] Tako, C.Rossiter, Conservatism-InternationalEncyclopediaofSocialSciences, TheMacmillanCompanyandFreePress, 1968, vol.3, str. 290-293 (citiranoprema:S.Malinov, Konservativniopiti, Univerzitetskoizdatelstvo„Sv.KlimentOhridski”, Sofiя, 2010, str.36)
[10] A.M.Maler, „Filosofiяkonservatizma: protivrečiя i preodoleniя”, u: Sovremennый rossiйskiй konservatizm: sbornik stateй, Moskva, 2011, str.26
[11] Jedan ovlašan pogled na literaturu koja se bavi određenjem konzervativizma bio bi dovoljan da se uverimo u navedenu konstataciju. Sumirajući najznačajnije pokušaje određenja konzervativizma, S.Malinov ilustruje kako se konzervativizam razumeva sa jedne strane kao „ideologija” (S.Hantigton), dok se sa druge shvata kao „samo poricanje ideologije” (S.Hjuz). Pored toga, dok ga pojedini autori smatraju „političkom filozofijom”, drugi ga vide kao „političku antifilozofiju” ili „filozofsku antifilozofiju”. Vidi:S.Malinov, op.cit. str.34-35
[12] Koncept „suštinski spornih pojmova” kojim se izražava stav da je ključne političke pojmove nemoguće strogo definisati, uvodi britanski teoretičarW.B.Gallieu svom znamenitim tekstu: „EsentiallyContestedConcepts”, ProceedingsoftheAristotelianSociety, Vol.56 (1956), str. 167-198
[13] Vidi: L.Nagy, „The Meaning of a Concept: Conservatism”, u:Dogancan Ozsel (ur.),Reflections on Conservatism, Cambridge Scholars Publishing, Newcastle upon Tyne, 2011, str.3
[14] Ibid.
[15] Ibid.str.4
[16] R.Kirk, (ed.), The Portable Conservative Reader, Penguin Books, New York, 1982, str.11
[17] Encyclopaedia Britannica, Vol 6, Chicago etc., 1960, str. 290
[18] Ibid.
[19] N.O’Saliven, Konzervativizam, Centar za izučavanje Tradicije UKRONIJA, Centar za konzervativne studije, Beograd, 2008, str. 39
[20] K.Manhajm, „Konzervativno mišljenje” u: Karl Manhajm 1893-1947, Vojvođanska sociološka asocijacija i Mediterranpublishing, Novi Sad, 2010, str.42
[21] Tako se u literaturi mogu pronaći analize koje određuju konzervativnim značajne aspekte učenja mislilaca, poput: Platona, Aristotela, Cicerona, Jovana od Solzberija, Š.Monteskjea, D.Hjuma, T.Karlajla, M.Oukšota i mnogih drugih. O tome više u: S.Malinov, op.cit., str.36-38
[22] Vidi: A.A., Galkin, P.Ю.Rahšmir, Konservatizm v prošlom i nastoящem, Nauka, Moskva, 1987, str.7-8
[23] O tome više u: S.V.Lebedev, Ohraniteli istinno-russkih načal.Idealы, idei i politika russkih konservatorov vtoroй polovinы XIXveka, Nestor, Sankt-Peterburg, 2004, str 16-17
