Структура историјског и филозофско-политичког изазова са којим је био суочен, задао је координате духовног одговора који је конзервативизам понудио изазову времена, док ће изворни спор просветитељства и конзервативизма генерисати агонално проблемско поље модерне, чинећи „душу садржаја” модерне европске историје.
Francisco Goya y Lucientes (1746-1828), El sueño de la razón produce monstruos, aquatint
Хронолошко прецизирање промишљене критике на либерално-буржоаске просветитељске постулате и апстрактно-револуционарне принципе који су се историјски оваплотили у револуционарној кулминацији 1789. године, везује се прву, енглеску варијанту европског конзервативизма и име Едмунда Берка као његовог „оца оснивача”. Његово дело „Размишљања о револуцији у Француској” појавило се већ 1790. године, и од тада па све до данас функционише као својеврсни канон (западно)европског конзервативизма. Убрзо затим долази до консолидације католичке реакције као француске варијанте конзервативизма. Свој прегнантан израз она задобија у лику и делу Жозефа де Местра, који ће своје, пре свега религијски засновано, опонирање либералном духу времена, изражавати конкретније, већ од 1796. године. Немачка грана европског конзервативизма сазрева и формулише се у духу немачког романтизма, радовима А.Милера, К-Л.Халера, Ф.Бадера, Ф.Шлегела, Новалиса и других.[1]
Тако, се француска буржоаска револуција показује као онај светско-историјски догађај који покреће динамику мисаоне активације заштите традиционалних вредности и услова живота, која се уобличила као конзервативизам. Кроз Берков конзервативизам, француски легитимизам и немачки романтизам догађа се на европском тлу, „освешћени традиционализам” који иступа против фундаменталних трансформација сваког сектора живота традиционалног друштва, укључујући духовне, друштвено-политичке, правне и економске. Ова три велика мисаона тока творе европски „класични” или традиционалистички конзервативизам, који свој историјско- политички рефлекс задобија у стварању „Свете Алијансе” 1815. године. Водећа улога Русије у овим, за Европу, догађајима од изузетног историјског значаја, говори о присутности снажног руског конзервативног импулса у његовој формативној фази.
Имајући у виду изречено, у нашем раду прихватамо као један од полазних ставова углавном прихваћени топос, да духовно-историјски кризни склоп француске буржоаске револуције створен синтетичким дејством политичких, социјално-економских, филозофско-идеолошких и социјално-психолоших фактора и детерминанти[2] представља raison d’etre настанка конзервативизма. Структура историјског и филозофско-политичког изазова са којим је био суочен, задао је координате духовног одговора који је конзервативизам понудио изазову времена, док ће изворни спор просветитељства и конзервативизма генерисати агонално проблемско поље модерне, чинећи „душу садржаја” модерне европске историје.Управо се ситуирањем концепта конзервативизма унутар сложеног система идентитета модерне мора покушати приближавање разумевању његовог појмовног садржаја и епохалног смисла. Најпре ћемо представити врло утицајан приступ конзервативизму који се ослања на изворно етимолошку и свакодневну употребу овог појма.
Ситуационо-функционални приступ
Вудро Вилсон:Конзервативац -то је човек који седи и мисли, с’ тим што чешће само седи.
Caspar David Friedrich: Луталица изнад узбурканог мора, уље на платну, 1818.
Бивајући скоро „интуитивна процедура” за дефинисање конзервативизма, ситуационо-функционални приступ, представља један од најчешћих начина његовог разумевања. Он се означава и као „здраворазумски” приступ који се ослања на „буквално значење речи“.[3] То подразумева да је конзервативан онај ко жели да штити постојеће вредности и институције, онај који брани status quoбез обзира на његов идејни садржај, на његову супстантивну природу. То је, заправо, став којим се рефлектује свакодневно стереотипно разумевање овог појма као изражавања отпора према свакој промени. Аутори овог усмерења сматрају да за разлику од либерализма или марксизма, конзервативизам нема постојано идејно језгро и да задобија различите форме у зависности од историјске ситуације у којој се налази.Тако се конзервативизам разуме као ситуативна појава, коју је могуће затећи на било којој тачки историје.
Централно место у истраживачкој парадигми ситуационо-функционалног приступа заузима Самјуел Хантингтон, творац незаобилазног есеја када је о овом проблемском склопу реч – „Conservatism As An Ideology”. Правећи разлику између аристократске, аутономне и ситуационе дефиниције конзервативизма, он се опредељује за последњу, разумевајући конзервативизам као идеологију супротстављену опасности угрожавања постојећег поретка.[4] Хантингтоновим речима:
„(…)Конзервативизам као идеологија настаје у особеној, али понављајућој историјској ситуацији у којој фундаментални изазов бива управљен ка постојећим институцијама, па они који те институције подржавају користе конзервативну идеологију за њихову одбрану (превод М.С). Тако, конзервативизам представља такав систем идеја који се може употребити за оправдање било ког установљеног социјалног поретка, без обзира на то где и када се он јавља (…) (превод А.М.).[5]
Хантингтон пориче „супстантивни идеал” конзервативном мишљењу и изражава скепсу према постојању његове политичке визије, налазећи да:
„Ниједан филозоф политике није досада понудио неку конзервативну утопију. У сваком друштву могу постојати институције вредне очувања, али нигде не постоје конзервативне институције као такве” (превод А.М).[6]
То је разлог зашто чувени амерички политолог уводи разлику између „идеационих”- трансцендентних по природи идеологија (као оних које истичу захтев за таквим преобликовањем институција како би оне биле отеловљење теоријски дефинисаних вредности на којима та идеологија почива), и „неидеационих” – иманентних или институционалних идеологија, којима би припадао конзервативизам.[7]
За Хантингтона: „Манифестације конзервативизма јесу једноставно паралелне идеолошке реакције на сличне социјалне ситуације…Конзервативна мисао је репетитивна, не еволутивна. Њене манифестације су историјски изоловане и одвојене. Стога, ма како парадоксално звучало, конзервативизам који брани традицију сам је без традиције, он се позива на историју, али је без историје”.[8]
У овој визури он је напросто једна „позициона идеологија” са функционалном улогом. Другим речима, то је идеологија власти. Његова природа се у овој парадигми може тумачити као „камелеоновска”, јер „његов облик зависи од природе његовог противника”.[9] С обзиром на одсуство идејно-теоријског језгра, конзервативизам на тај начин није нужно супротстављен ни либерализму (за чије очување Хантингтон посебно пледира у свом тексту), нити левим идеологијама, већ радикализму у свакој од „идеационих” идеологија”.[10]
Конзервативизам, тако, репродукује своју ситуациону непоновљивост, статичност и немогућност историјског еволутивног развоја. Не везујући се за једну идејно садржајну или социјалну регистрацију, он се напросто увек појављује као „специфична одбрана једног конкретног (…) statusquo”.[11]
Иако располаже одређеним хеуристичким преимућствима, сматрамо да је овај приступ бременит методолошким недостацима који запречују прилаз конзервативизму. Одмах је видљиво да најкрупнији недостатак ситуационо-функционалног приступа представља један крајњи релативизам, који омогућује статус конзервативне свакој идеологији која пријања уз постојећи режим. Ова дефиниција је „преширока да би била употребљива”, називајући конзервативном сваку власт која тежи одржању моћи, чак и револуционарне власти „од Робеспјера до Стаљина”.[12]
Уколико је неважно шта се очувава, већ сам процес очувања, то значи да је конзервативизам прихватљив за сваку теорију или политичку праксу. Лишен сваког идејног садржаја, конзервативизам се тако своди на функцију или метод. На овај начин, њему се пориче могућност појављивања као самосталне традиције политичког мишљења, односно конзервативизам се своди на пуку „апологију садашњости”, на банални конформизам.[13]
Поред тога, не можемо се сложити да конзервативизам има тако ригидан став према питању друштвених промена. Овај приступ, редукујући конзервативизам на одржавање постојећег поретка, замагљује читав спектар могућности односа према status quo, од реакционарног (који се залаже за повратак у одређени моменат прошлости који се сматра „идеалним”-златним добом), реформистичког (који прихвата нужност опрезних промена), све до револуционарног конзервативизма (када конзервативци престају да у постојећем поретку виде идеје и институције достојне очувања и захтевају тоталну реконструкцију друштва у складу са одређеним вредносним алгоритмом).[14]
Дакле, ситуационо-функционални приступ води закључку да је конзервативизам могућ у сваком друштву у коме постоји темељни изазов постојећим институцијама. Он је фокусиран на очување социјално-политичког поретка и одупире се захтеву са променама. Као функција лишена садржаја, конзервативизам се посматра више као метод очувања поретка, а не идејни склоп којим се промовишу одређене вредности. Штавише, вредности које се бране могу значајно варирати у зависности од просторно-временског система координата.
Иако се не може порећи да конзервативизам носи на себи печат једне ситуативне стратегије која рефлектује непоновљивост контекста свога јављања, овај приступ не омогућује пуно разумевање конзервативизма као феномена. Он не даје одговор о његовом историјском почетку, нити о разумевању интелектуалне традиције конзервативизма која рефлектује одређени скуп вредности. Зато се обраћамо нешто другачијим прилазима овом феномену који га не своде на пуку одбрану statusquo, већ трагају за структурисањем аксиосфере конзервативизма у један препознатљив мисаони систем.
[1]Немачка је постала посебно плодно тло за „зрење” конзервативног мишљења. Како то формулише К.Манхајм: „(…)Контрареволуција није настала у Немачкој, али управо су у Немачкој њени слогани били најтемељније промишљени и доведени до својих логичких закључака(…)Другим речима, Немачка је за идеологију конзервативизма постигла оно што је Француска урадила за просветитељство-до краја је искористила његове логичке закључке” (К.Манхајм, op.cit., стр.23).
[2]Види: Д.В.Ермашов, А.А.Шириняанц, У истоков российского консерватизма:Н.М.Карамзин, Издательство Московского Университета, Москва, 1999, стр. 39
[3]Тако:D.Y.Allen, „Modern Conservatism: The problem of Definition”, Review of Politics, 43:4, 1981:Oct., стр.583
[4]Види:S.Huntington, op.cit.стр. 454-455
[5]Ibid.Део преводаовогделаХантингтоновогесеја„Conservatism As An Ideology”преузимамоизделаМиланаСуботића, Надругипоглед-прилогстудијаманационализма, Институтзафилозофијуидруштвенутеорију, И.П. „ФилипВишњић”, Београд, 2007, стр.213-214
[6]S.Huntington, op.cit., стр. 458
[7]Ibid.
[8]Цитирано према:Милан Суботић , На други поглед-прилог студијама национализма , Институт за филозофију и друштвену теорију, И.П. „Филип Вишњић”, Београд, 2007, стр.214
[9]С.Т.Кармизова, Российский консерватизм как философско-политическая идея, Дисс.канд.филос.наук., Ростов н/Д, 1999, стр.101
[10]S.Huntington, op.cit., стр.458.Као приступ који се директно наслања на ситуационо-функционални видимо психолошки прилаз конзервативизму. У свом делу Conservatism in America, Клинтон Роситер посматра конзервативизам, између осталог и као као термин који „денотира известан темперамент или психолошки комплекс”, именујући га као „конзервативизам темперамента” (C.Rossiter, ConservatisminAmerica, AlfredA.Knopf, NewYork, 1956, стр.5).
[11]K.Epstein, The Genesis of German Conservatism, Princeton, New Jersey, Princeton University Press, 1966, стр.6-7
[12]Ibid., стр. 5
[13]Ю.Е.Шувалов, А.В.Посадский, Российский консерватизм: ценностные основаня и стратегия развития, Издательский Дом „АТКАРА”, Москва, 2010, стр.6 Како духовито примећује компетентни британски истраживач конзервативизма Ноел О’Саливен, тумачећи овакав приступ: „Нажалост, ова дефиниција би подједнако добро могла да се примени и на пећинског човека који се држи обичаја каменог доба, (…) баш као и на високо софистицираног мислиоца као што је Едмунд Берк”. (Н.О’Саливен , op.cit., стр. 15).
[14]Сјајну анализу овог аспекта пружа К.Epsteinу: op.cit. стр.7-11.
