Uvek idem kući, uvek kući svoga oca. – Novalis-
Photo: Andrej Mitić. Studenica. Na fotografiji Dr Darko Krstić i Dr Andrej Mitić u poseti Studenici.
Kao saznajno-vrednosno kontrastiranje ključnim formativnim činiocima moderne, konzervativizam predstavlja relacioni pojam bez koga je svako (samo)razumevanje moderne bespredmetno. Bivajući epohalnom opozicijom novouspostavljenom sistemu identiteta koji ona reklamira, on postaje za nju konstitutivan, stimulišući njenu unutarnju idejnu i istorijsku dinamiku koja podrazumeva svojevrsnu bitku za nasleđe kroz razračunavanje liberalno i levo-radikalnih ideologija sa tradicionalnim pogledom na svet. Postajući „revolt protiv revolta”, konzervativizam će biti prinuđen na racionalizacijusopstvenog vrednosnog sistema, na formulisanje svoje sopstvene filozofske, svetonazorske i ideološke kontrapozicije koja bi oponirala i parirala dominantno prosvetiteljskoj idejnoj paradigmi.
Kako bi se istorijski osvetlio genetički proces javljanja konzervativizma, kao nužan korak nameće se pokušaj razgraničenja pojma konzervativizma od pojma tradicionalizma, kojim, zapravo, otvaramo pitanje početka, ishodišne tačke fenomena konzervativizma. Ovakav prilaz omogućuje nam teorijski napor znamenitog nemačkog sociologa Karla Manhajma, u sada već klasičnom tekstu „Konzervativno mišljenje”.
Preuzimajući od Maksa Vebera pojam tradicionalizam, Manhajm ga shvata kao „sklonost ka priklanjanju vegetativnim oblicima, starim načinima života koje slobodno možemo smatrati za prilično rasprostranjene i univerzalne”.[1]Tradicionalizam se ovde razume kao univerzalni psihološki fenomen, koji ima „čisto formalnu, polureaktivnu prirodu” [2], i kao „opšti psihološki stav koji izražavaju različiti pojedinci kao tendenciju da se grčevito drže prošlosti i plaše inovacija”.[3]
U manhajmovskojoj percepciji, tako, tradicionalizam, ne predstavlja neku osmišljenu zaštitu životnih uslova osvećenih vremenom – već život sam, u skladu sa istorijski nataloženim običajima i navikama. Socijalna kosmologija tradicionalnog društva podrazumeva „projekciju objektivnog i transcedentnog reda stvari, koji ne zavisi od mnenja i delovanja pojedinaca, a koji se razume kao prva, bezuslovna realnost i poslednja instancija razrešenja sporova”.[4]Kao takav, tradicionalizam ima svojevrsni „dopolitički” karakter, reprodukujući vrednosnu i društvenu strukturalnu konfiguraciju koja uokviruje postignuto jedinstvo sveta života.
Međutim kada počinje da puca stara slika sveta, kada počinje da nestaje samorazumljivost tradicionalnog načina života, to znači da se javio „spoljašnji nadražaj” koji budi tradicionalizam iz „dogmatskog dremeža”. To je trenutak nastanka krizekoja zahteva sistematski odgovor, prinuđuje na refleksiju. Tačka krize do koje stiže tradicionalistička svest, jeste ishodišna tačka evropske moderne, svojevrsne situacije savremenosti koja zahteva odgovor u vidu različitih programskih strategija razrešenja krize.
Kada tradicionalni način života dođe u opasnost i zahteva zaštitu, upravo to je momenat transformisanja tradicionalizma u svoj racionalizovani update, momenat rađanja onoga što Manhajm naziva „moderni konzervativizam”.[5]Prirodno se postavlja pitanje, šta je uslovilo ovaj „kvalitativni skok” prelaska tradicionalizma u konzervativizam?
Kao „katalizator” ovog procesa označava se francuska buržoaska revolucija. Zato Manhajm konzervativizam posmatra kao „funkciju jedne određene istorijske i društvene situacije”.[6] Konzervativizam je reakcijana krizuiniciranu slomom tradicionalne slike sveta,socijalno-političkog i duhovnog kosmosa premoderne. Kao „objektivna mentalna struktura” on postaje u Manhajmovoj interpretaciji „osvešćenitradicionalizam”.[7]
Kada tradicionalne društvene strukture, državni poredak i hrišćanski pogled na svet, koji su do tada postojali samorazumljivo postanu upitni, „misaoni model” konzervativizma biva prinuđenna aktiviranje. Bivajući refleksivnom reakcijom na idejno kretanje koje narušava tradicionalni poredak, konzervativizam počinje da razvija sopstveni sistem argumenata, svoju „kontralogiku”. Ovo idejno-saznajno oponiranje progresističkom trendu liberalizma da izvrši totalnu rekonstrukciju stvarnosti denovo, ima oblik navlačenja racionalnog „omotača” na iracionalno iskustvo kako bi ono postalo dostupno epohi moderne.
Na taj način konzervativizam ulazi u svojevrsnu „nemoguću misiju”, znajući da se: „(…)tradicija može učiniti predmetom refleksije, ali da se nikada ne može zameniti refleksijom[8](kurziv A.M.). Upravo ovaj momenat generiše „rodnu traumu” konzervativizma: on izlazi na istorijsku scenu onda kada je „konzervirati već kasno”.[9]Priznajući intelektualnu zavisnost od svog idejnog protivnika-liberalizma, konzervativizam stupa u borbu „na tuđoj teritoriji”, s obzirom da su sklonost ka teoretiziranju, javnoj polemici i racionalnoj argumentaciji ključan segment liberalno-revolucionarne metodologije. Polazeći od toga da je „konzervativizam način života, a ne sistem argumenata i da je najbolji u formi nesvesnog Tradicionalizma, pre nego što je prinuđen na teorijsko zasnivanje“[10]-njegovi proponenti ulaze u „arenu političke kontroverze”, ali „teška srca”.[11]
Konzervativizam, tako, ulazi u jednu paradoksalnu bitku, postajući racionalna pobuna protiv racionalizma, svojevrsna „kritika kritike”. Ne uspevajući da izbegnu argumentaciju, racionalnu sistematizaciju stavova i metod kritike (iako ih sa aristokratskim „patosom distance” otvoreno preziru), konzervativci „instinktivno osećaju da je bitka već napola izgubljena samom činjenicom da su uopšte prinuđeni da je vode”.[12]Tako svaki argumentativni trijumf postaje za konzervativce „pirova pobeda”, svaka racionalno „odbranjena” institucija transformiše se u nešto drugo, nepovratno gubeći „draž nevinosti”.[13]Morajući da svoj doživljaj sveta expliciteformulišu, konzervativci znaju da je „zlatno doba zauvek iščezlo”[14], da jedino preostaje sakupiti krhotine „izgubljenog vremena”.[15]
Čineći ovu „duhovnu koncesiju” novom dobu, pristajući na svojevrstan epistemološki kompromis i time krajnje neugodnu poziciju „učesnika diskusije koji istupa protiv same diskusije”, konzervativizam nastupa krajnje odlučno
Photo: Vladimir Jovanović. Trg Kralja Aleksandra, Niš.
Čineći ovu „duhovnu koncesiju” novom dobu, pristajući na svojevrstan epistemološki kompromis i time krajnje neugodnu poziciju „učesnika diskusije koji istupa protiv same diskusije”, konzervativizam nastupa krajnje odlučno.[16]
Dakle, kao polazno određenje konzervativizma, uzimamo njegovo ekspliciranje na pozadini tradicionalima, kao racionalizaciju tradicionalnog pogleda na svet koja ima „ukus” unapred izgubljene bitke sa racionalističkim socijalnom inženjeringom prosvećenosti. Nevoljna filozofska artikulacija pozicije konzervativizma razvila se kao „paralelni protivsistem” buržoasko-revolucionarnom mišljenju.[17]
Na ovom mestu važno je, još jednom, obratiti se tekstu Karla Manhajma. U njegovoj interpretaciji, teorijsko središte oko koga se centrira kontraargumentacija konzervativizma identifikovano je u sadržajno-metodološkom prirodnopravnomnačinu mišljenja.[18]Tako, zasecajući svojom polemičkom oštricom u sam koren liberalno-buržoaskog sistema misli, konzervativci problematizuju praktično sve sadržajno magistralne linije ovog toka: ideju društvenog ugovora, princip narodnog suvereniteta, doktrinu neotuđivih prava čoveka. Racionalizmu kao metodu za rešavanje problema oni suprotstavljaju pojmove kao što su istorija, život, nacija, dedukciji-iracionalnost realnosti. Posebno je važno kontrastiranje pojma „društvenog organizma” liberalno-buržoaskom verovanju u „univerzalnu primenljivost svih političkih i društvenih institucija”, kao i „dinamičku koncepciju razuma” statičkom mišljenju.[19]
Potencirajući funkcionalizaciju modernog-političkog konzervativizma kao „zasebne političke sile”, Manhajm ističe da „konzervativizam prevazilazi političku sferu i polako počinje da implicira jednu posebnu formu iskustva i mišljenja”.[20]To znači da se on etablira kao distinktni „filozofsko-emocionalni kompleks koji čak može sačinjavati jedan određeni stil mišljenja“.[21]Ovaj „pogled na svet” je u manhajmovskoj interpretaciji jedna „istorijski razvijena, dinamička, objektivna strukturalna konfiguracija”.[22]
Nositelji „stilova mišljenja” jesu društvene grupe, oni imaju konkretan socijalni fon na kome se odvijaju. Ključna ideja ovde je da pojedinci ne stvaraju individualne misaone obrasce kojim razumevaju svet, već ih preuzimaju od svojih socijalnih grupa. Tako konzervativizam u svom primarnom konkretno-istorijskom vidu biva „nošen” aristokratskom reakcijom. To je „sociološka pozadina” konzervativizma u Manhajmovoj interpretaciji- da se „antagonističke vizije sveta“ i „antagonistički stilovi mišljenja“ sučeljavaju kroz jedan osobeni medijum-„medijum klasnog konflikta”, da su mogući u jednom klasnom društvu.[23]
Ovo skliznuće u pomalo trivijalan zaključak, jeste zapravo vrlo ranjivo mesto Manhajmove koncepcije. Naime, postavlja se pitanje da li nestankom sa istorijske scene jedne socijalne grupe (npr. aristokratije) nestaje i sam „stil mišljenja”, kompletna vizija sveta koju on sa sobom nosi? Ova tačka predstavlja konceptualni ulaz za nešto drugačije interpretacije fenomena konzervativizma koji u njegovoj prirodi traže problemsku konstantu drugog tipa.
dr Andrej Mitić: Šta je to konzervativizam? (prvi deo)
dr Andrej Mitić: Šta je to konzervativizam? (drugi deo)
[1]K.Manhajm, op.cit.str.38
[2]Ibid., str. 42
[3]Ibid., str. 43
[4]M.Remizov, op.cit., 7
[5]K.Manhajm, op.cit., str. 38
[6]K.Manhajm,op.cit., str.42-43
[7]Ibid., str.47
[8]E.Šackiй, Utopiя i tradiciя, Progress, Moskva., 1990, str. 402
[9]M.Remizov, „Opыtы tipologii konservatizma”, Logos 5-6 (35), 2002, str.1
[10]K.Epstein, op.cit., str.12
[11]Ibid.
[12]Ibid., str.66
[13]Ibid., str.66-67
[14]Ibid.
[15]Rezimirajući primarni konzervativni impuls na razmeđi epoha, ovu duhovnu poziciju najbolje je, u jednoj patetičnoj formi, po svedočenju Gizoa, izrazio Taljeran: „Niko ko nije živeo pre 1789. godine ne može znati šta je pravi plaisirdevivre” (citirano prema: I.Berlin, Koreni romantizma, Službeni glasnik, Beograd, 2006, str. 160).
[16]Tako figura konzervativca zadobija duhovnu fizionomiju „gubitnika sa stilom”. O.Špengler reljefno ocrtava ovu poziciju: „Trpeljivo i bez nade stajati na izgubljenim pozicijama-takav je naš dug. Stajati kao taj rimski vojnik, čije su kosti pronašli pred vratima Pompeje, koji je izgubio život jer su zaboravili da ga opozovu sa straže u vreme erupcije Vezuva” (O.Špengler, Čelovek i tehnika, Kulьturologiя, Moskva, 1995, citirano prema: M.Remizov, „Opыtы tipologii konservatizma”, str.5).
[17]K.Manhajm, op.cit., str. 62
[18]Ibid.
[19]Ibid., str.63-65.U ovom kontekstu vrlo je važan uvid Manhajma, da konzervativni polemički udari nikad ne pogađaju sve tačke prirodnopravne celine mišljenja, već se pojedini konzervativni mislioci usredsređuju na njegove pojedinačne aspekte.Vidi: Ibid., str.65
[20]Ibid., str. 44
[21]Ibid. str.42
[22]Ibid., str. 41
[23]Ibid., str. 46
