Како разумети конзервативизам? (IV)
Како то Константин Леонтјев, један од најутицајнијих мислилаца руског конзервативизма, пластично формулише: „…очување (традиције) је у свакој нацији своје, код Турчина-турско, код Енглеза-енглеско, код Руса-руско; а либерализам је код свих једнак…”.
Рас.Црква Светог Апостола Петра и павла. Фото: Андреј Митић
Назначени вредносни приступ почива на садржајном одређењу конзервативизма, као ванвременског и универзалног система вредности. У Хантингтоновој интерпретацији, он се означава „аутономном дефиницијом”[1], где се конзервативизам одређује као „аутономни систем идеја које су генерално валидне”[2], а које не морају нужно да изражавају интересе неке друштвене групе, „нити је њихово појављивање зависно од неке одређене историјске конфигурације социјалних снага”.[3]
Методолошки би се овај приступ могао укључити у традицију мишљења која се у интелектуалној историји назива „конфигурационистичка школа”, а чији развој се везује посебно за ауторе попут В.Дилтаја или Ф.Мајнекеа.[4]Како компетентни истраживач конзервативизма, Д.Ален налази, овај приступ карактерише трагање за одређеним „обрасцима” или „констелацијама идеја”[5]. По његовом разумевању, аутори који су приступали на овај начин чинили су то или конструисањем неког идеал-типског модела конзервативизма, или пак генерализацијом ставова једног аутора, по правилу Едмунда Берка.[6]Укључујући у ову парадигму истраживања К. Манхајма и Р. Кирка, Ален наводи и приступ Мартина Грајфенхагена, који по њему ствара прилично развијен модел овог типа у делу Das Dilemma des Konservatismus in Deutschland.[7]
Анализирајући кључне истраживачке напоре ове школе мишљења, Ален исправно уочава да су они константно суочени са следећом дилемом: уколико се приступи исувише детаљном описивању ставова једног мислиоца како би се њиховом генерализацијом креирао модел, он неће бити применљив на многе мислиоце који се уопште прихватају као конзервативни. Уколико се, пак, крене супротним смером, од једног целовитог модела конзервативизма, и он примени на појединачне мислиоце-он ће бити суочен са бројним изузецима, потпуно доводећи у питање своју експланаторну вредност.[8]Дакле, ни индуктивни, ни дедуктивни методолошки приступ не пружају до краја задовољавајуће решење.
Полазећи од Грајфенхагеновог модела немачког конзервативизма, Ален сматра да је он mutatis mutandisпримењив на широкспектар европских конзервативних мислилаца.[9]Заједнички идејни пресек европског конзервативизма изгледао би онда овако: „одбацивање насилне револуције; скепса према сваком aprioriтеоретизирању које се тиче форми владавине, што се често окреће у критику просветитељства, philosophesи „рационализма у политици”; тенденција да се повезују црква и држава; скепса према индустријализму и аверзија према laissez–faireекономији; антиурбанизам; приврженост монархији и аристократији (у земљама где је постојала), или у најмању руку залагање за социјалну хијерархију и „природну аристократију”; и тенденција да се високо цене такве „аристократске” врлине попут одмерености, самопожртвовања и noblesse oblige“.[10]
Означавујући овај модел „романтичарским конзервативизмом“[11], иако га разуме као ограничен, изгледа да Ален сматра да он рефлектује одређену „породичну сличност” међу европским деветнаестовековним ауторима конзервативног усмерења. Тврдећи да се појединичне идеје из овог модела могу наћи и код аутора који не припадају конзервативном корпусу, он назначава да се конзервативни став састоји у преузимању целовите конфигурације, у начину како се ови елементи „комбинују и балансирају“.[12]
Како исправно примећује Гусев, проблем који се јавља у вези са овим или сличним „каталозима” конзервативних вредности јесте у томешто недостаје маркирање „стожерног” принципа који би послужио као основа за структурисање хијерархије конзервативних вредности, и омогућио кохерентније моделовање са смањеним бројем „изузетака”.[13]
Полазећи, тако, од увида Шацког, Гусев нуди једну такву систематизацију хијерархијског устројства конзервативних вредности. Као први принцип, најопштији заједнички именитељ свих конзервативних погледа на свет, узима се уважавање историјске прошлости-приврженост традицији.[14]
С обзиром на то да се „традиционализам као доктрина увек јављао у виду реакције на процес рационализације и индивидуализације друштвеног живота”[15], Шацки сматра „антирационализам” и „антииндивидуализам” кључним принципима „идеологија традиционализма” или конзервативног стила мишљења манхајмовским језиком речено. Овај тријадни врх чини склоп апсолутних вредности конзервативизма. Прихватање традиције овде се поима као „акт“, а традиције схватају као „принципијелно ирационалне, које у крајњој мери, увек у себи садрже неки ирационални остатак, недоступан разумском поимању”.[16]Дистанцирајући се од епистемолошке претенциозности рационализма, конзервативизам пориче могућност устројства друштва на неком рационалном теоријском моделу.[17]Антииндивидуализам подразумава природно следовање традицији, противљење механицистичкој концепцији друштва и потенцира органску везаност појединца за заједницу. По схватању Гусева, ова три принципа су фундаментална и ниједан други „не достиже такав степен општости”.[18]Ипак, и остали кључни принципи конзервативизма нужан су комплемент, чинећи са њима „органско јединство”.
Тако, продужетак започете таксономије вредности конзервативизма у Гусевљевој интерпретацији изгледа овако. Следовање традицији подразумева религију, као средишњу вредност, која укључује „антирационализам”, „надразумску истину”, где се свет као Божје дело, поима као тајна недокучива за разум. С обзиром да је конзервативизам феномен европске провенијенције, подразумева се да хришћанство стоји као „сунце међу идејама” конзервативизма. У складу с тим логички се отвара низ вредности који подразумева поштовање цркве, породице, школе и војске који представљају „васпитаче за традицију и њене проводнике”.[19]С обзиром да се традиција најбоље одржава у оквиру националне културе, она постаје од прворазредног значаја, а вредност патриотизма ту принципијелну важност за конзервативизам још више потцртава. Заштита националне културе подразумева јаку државу као вредност. Отуда велики отпор конзервативаца револуционарним ломовима и инсистирање на врло опрезном увођењу промена. У складу стим је и врло рестриктиван однос према комплексу либералних вредности „права и слобода грађана”, које се узимају као секундарне, релативне, добродошле само уколикoнeугрожавају побројане вредности које имају фундаменталнији значај. Подразумевајући „природну неједнакост” између људи коју је немогуће нивелисати рационалистичким социјалним инжењерингом, конзервативизам тако, заокружује свој хијерархијски систем вредности.[20]
Иако атрактиван, понуђени вредносно-садржајни приступ такође отвара један низ проблема, који питање дефинисања конзервативизма оставља и даље отвореним.Kључни проблем, који доводи у питање уверљивост једног оваквог каталога конзервативних вредности, јесте (само)разумљивост појма традиције. Ствар је у томе што родни појам традиције подразумева читав низ различитих врста традиције спремних за „конзервирање”.[21]Како то Константин Леонтјев, један од најутицајнијих мислилаца руског конзервативизма, пластично формулише: „…очување (традиције) је у свакој нацији своје, код Турчина-турско, код Енглеза-енглеско, код Руса-руско; а либерализам је код свих једнак…”.[22]
Овај сликовити увид Леонтјева, заправо је израз суштинске природе и методологије конзервативизма, а то је њено стално тендирање ка „конкретном”,[23]гнушање сваке апстракције и универзализације. На тај начин конзервативизму се принципијелно пориче статус „теорије”, јер он нема никакву априорну претензију на универзалност. Он захтева „историјску и географску контекстуализацију”, пледира за различитост, плуралност као услове очувања идентитета, директно супротстављајући се интенцији либерализма и комунизма ка универзализацији својих принципа.[24]
Иако се уз све различитости (западно)европски конзервативизам појављује у фундаменталној равни као заједничка епохална реакција стимулисана општим изазовом кризе хришћанског средњовековног начина живота и погледа на свет, а која је структурно кристализирала у француску буржоаску револуцију, ствар се донекле компликује укључивањем руског конзервативизма у анализу, који је пре „испровоциран” радикалном вестернизацијом Русије Петра I. Не упуштајући се у овом раду у комплетну упоредну анализу (западно)европског и руског конзервативизма, наглашавамо, на самом почетку, проблем „формалности” принципа очувања традиције, у коју је могуће убризгати другачији садржај у зависности од националних или цивилизацијских разлика. Задржаћемо се, ипак, на једној врло важној тачки ове компаративне анализе, како би додатно осветлили феномен конзервативизма.
Наиме, Чернавски износи тезу да се „основом конзервативизма јавља, не нека уопштена религиозност, већ само фундаменталне, традиционалне религије”.[25]Полазећи од тога да су католицизам и православље „две хипостазе истинске хришћанске религије”, Чернавски налази да „конзервативни карактер може носити само тај поглед на свет, који одражава систем вредности те две религије”, док све остале религије „другог реда” које су се трансформисале под утицајем „буржоаско-реформаторског покрета” као што су лутеранство, калвинизам, англиканска црква- „носе у себи елементе либерализма, противречећи истинском конзервативизму, јер конзервативизам је антипод либерализма”.[26]
Ово је врло важно методолошко упутство за вредносно-садржајно разумевање конзервативизма. Следећи га, постаје схватљивија природа, рецимо, америчког неоконзервативизма, који управо од рационализма, индивидуализма, и политичке револуције зида нову традицију, али либералне провенијенције. Ако се томе дода радикална тенденција увођења света у „крај историје” свођењем свих традиција на један заједничи именилац, онда конзервативизам остаје само име за либерални садржај.
Међутим, уколико прихватимо, рецимо, налазе словенофила И.В. Кирејевског, да се рационалистички принципи постављају у сам темељ западне цивилизације још од тренутка одвајања западног хришћанства од Васељенске цркве, тренутка када је „(…)логичко уверење постављено у саму прву основу католичанства”,[27]онда процеси реформације и просветитељства представљају само логичку последицу превласти рационализма још од самих почетака конституисања западноевропске свести. Кирејевски уочава како се развила: „(…) схоластичка филозофија унутар вере, затим реформација у вери, и на крају, филозофија изван вере”,[28]другим речима, како принцип рационализма продире и преплављује (западно)европско духовно искуство.
На овај начин, може се извести закључак да епоха просвећености и француска буржоаска револуција не представљају тако радикалан рез у историји Европе, већ пре кулминациону тачку једног процеса рационализације генерисаног рађањем католичанства.
Манастир Жича.Фото: Андреј Митић.
На овај начин, може се извести закључак да епоха просвећености и француска буржоаска револуција не представљају тако радикалан рез у историји Европе, већ пре кулминациону тачку једног процеса рационализације генерисаног рађањем католичанства. Даљи закључак који се намеће јесте да и западни конзервативизам, и сам у овој интерпретацији постаје „чедо” рационализма, баш као и његов „архинепријатељ” либерализам. Из овога следи да само руски конзервативизам , који чува православну традицију неинфицирану вирусом либерализма, јесте конзервативизам у правом смислу речи. Немајући претензију да смо изречену тезу доказали, указујемо на њу као прилог слојевитости феномена конзервативизма, који и сам бива жртва „предрасуда”, неподношљиво лаког (само)разумевања.
Пошто се може уочити проблем „формалности” принципа очувања традиције као кључног у систему вредности конзервативизма, може се рећи да то вреди и за остале, „не тако апсолутне” принципе попут јаке државе, патриотизма или породице , које свој садржај контекстуално мењају од у зависности од природе традиционалне културе која се очувава. Тако се саваки садржајни „канон” вредности, показује заправо формалним, а значење смисла конзервативизма више везује за конкретан социјално-историјски садржај који је променљив, како у темпоралној, тако и у територијалној оси посматрања. Немогућношћу да се покаже универзалност садржаја, ствар се враћа пред врата ситуационо-функционалног приступа и отвара нова спирала недоумица.
Не претендујући на пуноћу интерпретације основних прилаза конзервативизму,[29]сматрамо да ниједан од њих не треба апсолутизовати, и да као такви сви они захватају значајне аспекте овог феномена сведочећи о његовој сложености.[30]Размере и набој супротстављених ставова сведоче, пак, о његовој актуелности. Сваки процес који се још увек органски развија, који није довршен, природно се показује на више равни, тешко га је појмовно оивичити. Зато је и прецизирање садржаја и обима овог појма тако тежак задатак, јер се дефинисати може само оно што је окончано и довршено. То не значи да је приближавање разумевању феномена конзервативизма апсолутно немогуће, о чему сведоче назначени приступи.
Лепо уочена „недовршеност пројекта модерне” од стране Ј.Хабермаса, сведочи о „жилавости” конзервативизма, баш као и наслућено пројављивање новог конзервативизма у постмодерни.[31]Израњање „потопљених континената” премодерних вредности у постмодерни, руској посебно, говоре о једном – да је конзервативизам жив. Баш као што је и живот, како то показује, рецимо Томас Ман(ThomasMann)у својим „Размишљањима неполитичног посматрача”, једна конзервативна идеја.[32]
КРАЈ
др Андреј Митић: Шта је то конзервативизам? (први део)
др Андреј Митић: Шта је то конзервативизам? (други део)
др Андреј Митић: Шта је то конзервативизам? (трећи део)
[1]S.Huntington, op.cit., стр.454
[2]Ibid., стр.455
[3]Ibid.
[4]Види: D.Y.Allen, op.cit., стр. 589
[5]Ibid.
[6]Поглед на свет Едмунда Берка који у литератури фигурира као еталон конзервативне мисли, апстрахован из његовог класичног дела „Размишљања о револуцијиу Француској”, сумира В.А.Гусев на следећи начин. На пољу вредности истичу се: религиозни и духовни циљеви политичке делатности; култ моралности, ауторитет школе, породице и цркве; култ традиције, националне културе, патриотизма; приоритет интереса државе над интересима појединца; јака хијерархијски устројена држава; конкретно-историјска условљеност нивоа права и слобода; прагматизам, здрави смисао, постепеност и опрезност у променама, Као антивредности овог вредносног система јављају се: атеизам, материјалистичка оријентација политике; морални релативизам; култ разума, антитрадиционализам, универзализам, космополитизам; приоритет појединачних интереса над интересима државе, индивидуализам, једнакост; култ личних права и слобода; приврженост теоријским моделима, култ промена, револуција. (В.А.Гусев, „Консервативные идеологии”, Социологические исследования, No.11, 1994, стр.130).
[7]D.Y.Allen, op.cit., стр.589. По Аленовом схватању, модел немачке конзервативне мисли који нуди Мартин Грајфенхаген представља такође, иако се то изричито не тврди, уопштавање ставова једног мислиоца који се узима као парадигматичан-Адама Милера (Ibid., стр.592). Симплификована слика овог модела изгледа у Аленовој интерпретацији овако: супротстављање типу рационализма карактеристичном за просветитељство и тенденција да се „динамичне” форме мисли замене „статичним” разумом; одбацивање природног укорист историјског права; непријемчивост за капитализам, масовно друштво, индивидуализам и „атомизацију”; идеализација брака и породице; приврженост отаџбини; дивљење племству и монархији; преферирање руралног над урбаним начином живота; нагласак на вредностима части, дужности, верности и самопожртвовања; тенденција да се рат глорификује као „витализујућа” институција; „органска“ концепција државе и друштва; давање предности ауторитарним над демократским институцијама; типично немачка „позитивна” идеја слободе (Ibid., стр.591).
[8]Види: Ibid., стр.590
[9]Ibid., стр.593
[10]Ibid., стр.593
[11]Ibid., стр.594
[12]Ibid. стр.593
[13]Види:В.И.Гусев, op.cit., стр.131
[14]Ibid.Шацки разликује „примитивни” и „идеолошки традиционализам”. Први вид односи се на нерефлетовани ниво следовања традицији, где се она узима као „безалтернативна вечна и неизмењена”, усисавајући у себе целокупну културу једног душтва. Други тип јавља се као рационализација одбране традиције када се она нађе у опасности. (Види:Ibid.). Ова појмовна дистинкција паралелна је Манхајмовом разликовању традиционализма и модерног конзервативизма.
[15]E.Шацкий,op. cit., стр.401
[16]В.И.Гусев, op.cit., стр.132
[17]Треба напоменути да се однос конзервативизма према рационалној спознаји не може редуковати на „антирационализам” или „ирационализам”. Критика се упућује само апсолутизацији овог начина сазнања, својеврсном „култу разума”.
[18]В.И.Гусев, op.cit., стр.132
[19]Ibid., 133
[20]Види: Ibid., 132-133
[21]Како Шацки сјајно примећује: „Раскид политичких рационалиста са историјом био је тако једнозначан, како њена конзервативна апологија није никада била”. (Е.Шацкий, op.cit., стр. 231)
[22]К.Леонтьев, Избранное, Издательство: Papor, Московский рабочий, Москва, 1993, стр.171
[23]Види: К.Манхајм, op.cit., стр.47
[24]Види: А.Дугин, „Четыре консерватизма”, у: Русское Время, No.1, август Москва, стр.11-12
[25]М.Ю.Чернавский, „Сверхкраткие тезисы о консерватизме”, Научный поиск в речении проблем учебно-воспитательного процесса в современной школе.Тезиси докладов конференции студентов, молодых и учителей, Москва, 1998, стр. 312-314
[26]Ibid.
[27]Види:М.Суботић, Тумачи руске идеје, Завод за уџбенике и наставна средства:Београд, 2001, стр.84-85
[28]И.В.Киреевский, Полно собрание сочинений И.В.Киреевского в двух томах, Под редакцией М.Гершензона, Москва, 1911, стр.227.Превод цитата преузимамо од Милана Суботића, op.cit.,стр.84
[29]У почетној анализи смо напросто занемарили читав спектар важних проблема, попут: односа конзервативизма и времена, прогреса и развоја, симбиозе конзервативизма и либерализма, типологија конзервативизма, и.т.д.
[30]Упореди:Д.В.Ермашов, А.АШириняанц, op.cit., стр.21
[31]Ј.Хабермас, op.cit., стр.9
[32]T.Mann, BetrachtungeneinesUnpolitschen, 15th-18thedn., Berlin, 1920, стр.608
Tags: konzervativizam, conservatism, filozofija, ideologija, конзервативизам, руски конзервативизам, Константин Леонтјев
