Kako razumeti konzervativizam? (IV)
Kako to Konstantin Leontjev, jedan od najuticajnijih mislilaca ruskog konzervativizma, plastično formuliše: „…očuvanje (tradicije) je u svakoj naciji svoje, kod Turčina-tursko, kod Engleza-englesko, kod Rusa-rusko; a liberalizam je kod svih jednak…”.
Ras.Crkva Svetog Apostola Petra i pavla. Foto: Andrej Mitić
Naznačeni vrednosni pristup počiva na sadržajnom određenju konzervativizma, kao vanvremenskog i univerzalnog sistema vrednosti. U Hantingtonovoj interpretaciji, on se označava „autonomnom definicijom”[1], gde se konzervativizam određuje kao „autonomni sistem ideja koje su generalno validne”[2], a koje ne moraju nužno da izražavaju interese neke društvene grupe, „niti je njihovo pojavljivanje zavisno od neke određene istorijske konfiguracije socijalnih snaga”.[3]
Metodološki bi se ovaj pristup mogao uključiti u tradiciju mišljenja koja se u intelektualnoj istoriji naziva „konfiguracionistička škola”, a čiji razvoj se vezuje posebno za autore poput V.Diltaja ili F.Majnekea.[4]Kako kompetentni istraživač konzervativizma, D.Alen nalazi, ovaj pristup karakteriše traganje za određenim „obrascima” ili „konstelacijama ideja”[5]. Po njegovom razumevanju, autori koji su pristupali na ovaj način činili su to ili konstruisanjem nekog ideal-tipskog modela konzervativizma, ili pak generalizacijom stavova jednog autora, po pravilu Edmunda Berka.[6]Uključujući u ovu paradigmu istraživanja K. Manhajma i R. Kirka, Alen navodi i pristup Martina Grajfenhagena, koji po njemu stvara prilično razvijen model ovog tipa u delu Das Dilemma des Konservatismus in Deutschland.[7]
Analizirajući ključne istraživačke napore ove škole mišljenja, Alen ispravno uočava da su oni konstantno suočeni sa sledećom dilemom: ukoliko se pristupi isuviše detaljnom opisivanju stavova jednog mislioca kako bi se njihovom generalizacijom kreirao model, on neće biti primenljiv na mnoge mislioce koji se uopšte prihvataju kao konzervativni. Ukoliko se, pak, krene suprotnim smerom, od jednog celovitog modela konzervativizma, i on primeni na pojedinačne mislioce-on će biti suočen sa brojnim izuzecima, potpuno dovodeći u pitanje svoju eksplanatornu vrednost.[8]Dakle, ni induktivni, ni deduktivni metodološki pristup ne pružaju do kraja zadovoljavajuće rešenje.
Polazeći od Grajfenhagenovog modela nemačkog konzervativizma, Alen smatra da je on mutatis mutandisprimenjiv na širokspektar evropskih konzervativnih mislilaca.[9]Zajednički idejni presek evropskog konzervativizma izgledao bi onda ovako: „odbacivanje nasilne revolucije; skepsa prema svakom aprioriteoretiziranju koje se tiče formi vladavine, što se često okreće u kritiku prosvetiteljstva, philosophesi „racionalizma u politici”; tendencija da se povezuju crkva i država; skepsa prema industrijalizmu i averzija prema laissez–faireekonomiji; antiurbanizam; privrženost monarhiji i aristokratiji (u zemljama gde je postojala), ili u najmanju ruku zalaganje za socijalnu hijerarhiju i „prirodnu aristokratiju”; i tendencija da se visoko cene takve „aristokratske” vrline poput odmerenosti, samopožrtvovanja i noblesse oblige“.[10]
Označavujući ovaj model „romantičarskim konzervativizmom“[11], iako ga razume kao ograničen, izgleda da Alen smatra da on reflektuje određenu „porodičnu sličnost” među evropskim devetnaestovekovnim autorima konzervativnog usmerenja. Tvrdeći da se pojedinične ideje iz ovog modela mogu naći i kod autora koji ne pripadaju konzervativnom korpusu, on naznačava da se konzervativni stav sastoji u preuzimanju celovite konfiguracije, u načinu kako se ovi elementi „kombinuju i balansiraju“.[12]
Kako ispravno primećuje Gusev, problem koji se javlja u vezi sa ovim ili sličnim „katalozima” konzervativnih vrednosti jeste u tomešto nedostaje markiranje „stožernog” principa koji bi poslužio kao osnova za strukturisanje hijerarhije konzervativnih vrednosti, i omogućio koherentnije modelovanje sa smanjenim brojem „izuzetaka”.[13]
Polazeći, tako, od uvida Šackog, Gusev nudi jednu takvu sistematizaciju hijerarhijskog ustrojstva konzervativnih vrednosti. Kao prvi princip, najopštiji zajednički imenitelj svih konzervativnih pogleda na svet, uzima se uvažavanje istorijske prošlosti-privrženost tradiciji.[14]
S obzirom na to da se „tradicionalizam kao doktrina uvek javljao u vidu reakcije na proces racionalizacije i individualizacije društvenog života”[15], Šacki smatra „antiracionalizam” i „antiindividualizam” ključnim principima „ideologija tradicionalizma” ili konzervativnog stila mišljenja manhajmovskim jezikom rečeno. Ovaj trijadni vrh čini sklop apsolutnih vrednosti konzervativizma. Prihvatanje tradicije ovde se poima kao „akt“, a tradicije shvataju kao „principijelno iracionalne, koje u krajnjoj meri, uvek u sebi sadrže neki iracionalni ostatak, nedostupan razumskom poimanju”.[16]Distancirajući se od epistemološke pretencioznosti racionalizma, konzervativizam poriče mogućnost ustrojstva društva na nekom racionalnom teorijskom modelu.[17]Antiindividualizam podrazumava prirodno sledovanje tradiciji, protivljenje mehanicističkoj koncepciji društva i potencira organsku vezanost pojedinca za zajednicu. Po shvatanju Guseva, ova tri principa su fundamentalna i nijedan drugi „ne dostiže takav stepen opštosti”.[18]Ipak, i ostali ključni principi konzervativizma nužan su komplement, čineći sa njima „organsko jedinstvo”.
Tako, produžetak započete taksonomije vrednosti konzervativizma u Gusevljevoj interpretaciji izgleda ovako. Sledovanje tradiciji podrazumeva religiju, kao središnju vrednost, koja uključuje „antiracionalizam”, „nadrazumsku istinu”, gde se svet kao Božje delo, poima kao tajna nedokučiva za razum. S obzirom da je konzervativizam fenomen evropske provenijencije, podrazumeva se da hrišćanstvo stoji kao „sunce među idejama” konzervativizma. U skladu s tim logički se otvara niz vrednosti koji podrazumeva poštovanje crkve, porodice, škole i vojske koji predstavljaju „vaspitače za tradiciju i njene provodnike”.[19]S obzirom da se tradicija najbolje održava u okviru nacionalne kulture, ona postaje od prvorazrednog značaja, a vrednost patriotizma tu principijelnu važnost za konzervativizam još više potcrtava. Zaštita nacionalne kulture podrazumeva jaku državu kao vrednost. Otuda veliki otpor konzervativaca revolucionarnim lomovima i insistiranje na vrlo opreznom uvođenju promena. U skladu stim je i vrlo restriktivan odnos prema kompleksu liberalnih vrednosti „prava i sloboda građana”, koje se uzimaju kao sekundarne, relativne, dobrodošle samo ukolikoneugrožavaju pobrojane vrednosti koje imaju fundamentalniji značaj. Podrazumevajući „prirodnu nejednakost” između ljudi koju je nemoguće nivelisati racionalističkim socijalnim inženjeringom, konzervativizam tako, zaokružuje svoj hijerarhijski sistem vrednosti.[20]
Iako atraktivan, ponuđeni vrednosno-sadržajni pristup takođe otvara jedan niz problema, koji pitanje definisanja konzervativizma ostavlja i dalje otvorenim.Ključni problem, koji dovodi u pitanje uverljivost jednog ovakvog kataloga konzervativnih vrednosti, jeste (samo)razumljivost pojma tradicije. Stvar je u tome što rodni pojam tradicije podrazumeva čitav niz različitih vrsta tradicije spremnih za „konzerviranje”.[21]Kako to Konstantin Leontjev, jedan od najuticajnijih mislilaca ruskog konzervativizma, plastično formuliše: „…očuvanje (tradicije) je u svakoj naciji svoje, kod Turčina-tursko, kod Engleza-englesko, kod Rusa-rusko; a liberalizam je kod svih jednak…”.[22]
Ovaj slikoviti uvid Leontjeva, zapravo je izraz suštinske prirode i metodologije konzervativizma, a to je njeno stalno tendiranje ka „konkretnom”,[23]gnušanje svake apstrakcije i univerzalizacije. Na taj način konzervativizmu se principijelno poriče status „teorije”, jer on nema nikakvu apriornu pretenziju na univerzalnost. On zahteva „istorijsku i geografsku kontekstualizaciju”, pledira za različitost, pluralnost kao uslove očuvanja identiteta, direktno suprotstavljajući se intenciji liberalizma i komunizma ka univerzalizaciji svojih principa.[24]
Iako se uz sve različitosti (zapadno)evropski konzervativizam pojavljuje u fundamentalnoj ravni kao zajednička epohalna reakcija stimulisana opštim izazovom krize hrišćanskog srednjovekovnog načina života i pogleda na svet, a koja je strukturno kristalizirala u francusku buržoasku revoluciju, stvar se donekle komplikuje uključivanjem ruskog konzervativizma u analizu, koji je pre „isprovociran” radikalnom vesternizacijom Rusije Petra I. Ne upuštajući se u ovom radu u kompletnu uporednu analizu (zapadno)evropskog i ruskog konzervativizma, naglašavamo, na samom početku, problem „formalnosti” principa očuvanja tradicije, u koju je moguće ubrizgati drugačiji sadržaj u zavisnosti od nacionalnih ili civilizacijskih razlika. Zadržaćemo se, ipak, na jednoj vrlo važnoj tački ove komparativne analize, kako bi dodatno osvetlili fenomen konzervativizma.
Naime, Černavski iznosi tezu da se „osnovom konzervativizma javlja, ne neka uopštena religioznost, već samo fundamentalne, tradicionalne religije”.[25]Polazeći od toga da su katolicizam i pravoslavlje „dve hipostaze istinske hrišćanske religije”, Černavski nalazi da „konzervativni karakter može nositi samo taj pogled na svet, koji odražava sistem vrednosti te dve religije”, dok sve ostale religije „drugog reda” koje su se transformisale pod uticajem „buržoasko-reformatorskog pokreta” kao što su luteranstvo, kalvinizam, anglikanska crkva- „nose u sebi elemente liberalizma, protivrečeći istinskom konzervativizmu, jer konzervativizam je antipod liberalizma”.[26]
Ovo je vrlo važno metodološko uputstvo za vrednosno-sadržajno razumevanje konzervativizma. Sledeći ga, postaje shvatljivija priroda, recimo, američkog neokonzervativizma, koji upravo od racionalizma, individualizma, i političke revolucije zida novu tradiciju, ali liberalne provenijencije. Ako se tome doda radikalna tendencija uvođenja sveta u „kraj istorije” svođenjem svih tradicija na jedan zajedniči imenilac, onda konzervativizam ostaje samo ime za liberalni sadržaj.
Međutim, ukoliko prihvatimo, recimo, nalaze slovenofila I.V. Kirejevskog, da se racionalistički principi postavljaju u sam temelj zapadne civilizacije još od trenutka odvajanja zapadnog hrišćanstva od Vaseljenske crkve, trenutka kada je „(…)logičko uverenje postavljeno u samu prvu osnovu katoličanstva”,[27]onda procesi reformacije i prosvetiteljstva predstavljaju samo logičku posledicu prevlasti racionalizma još od samih početaka konstituisanja zapadnoevropske svesti. Kirejevski uočava kako se razvila: „(…) sholastička filozofija unutar vere, zatim reformacija u veri, i na kraju, filozofija izvan vere”,[28]drugim rečima, kako princip racionalizma prodire i preplavljuje (zapadno)evropsko duhovno iskustvo.
Na ovaj način, može se izvesti zaključak da epoha prosvećenosti i francuska buržoaska revolucija ne predstavljaju tako radikalan rez u istoriji Evrope, već pre kulminacionu tačku jednog procesa racionalizacije generisanog rađanjem katoličanstva.
Manastir Žiča.Foto: Andrej Mitić.
Na ovaj način, može se izvesti zaključak da epoha prosvećenosti i francuska buržoaska revolucija ne predstavljaju tako radikalan rez u istoriji Evrope, već pre kulminacionu tačku jednog procesa racionalizacije generisanog rađanjem katoličanstva. Dalji zaključak koji se nameće jeste da i zapadni konzervativizam, i sam u ovoj interpretaciji postaje „čedo” racionalizma, baš kao i njegov „arhineprijatelj” liberalizam. Iz ovoga sledi da samo ruski konzervativizam , koji čuva pravoslavnu tradiciju neinficiranu virusom liberalizma, jeste konzervativizam u pravom smislu reči. Nemajući pretenziju da smo izrečenu tezu dokazali, ukazujemo na nju kao prilog slojevitosti fenomena konzervativizma, koji i sam biva žrtva „predrasuda”, nepodnošljivo lakog (samo)razumevanja.
Pošto se može uočiti problem „formalnosti” principa očuvanja tradicije kao ključnog u sistemu vrednosti konzervativizma, može se reći da to vredi i za ostale, „ne tako apsolutne” principe poput jake države, patriotizma ili porodice , koje svoj sadržaj kontekstualno menjaju od u zavisnosti od prirode tradicionalne kulture koja se očuvava. Tako se savaki sadržajni „kanon” vrednosti, pokazuje zapravo formalnim, a značenje smisla konzervativizma više vezuje za konkretan socijalno-istorijski sadržaj koji je promenljiv, kako u temporalnoj, tako i u teritorijalnoj osi posmatranja. Nemogućnošću da se pokaže univerzalnost sadržaja, stvar se vraća pred vrata situaciono-funkcionalnog pristupa i otvara nova spirala nedoumica.
Ne pretendujući na punoću interpretacije osnovnih prilaza konzervativizmu,[29]smatramo da nijedan od njih ne treba apsolutizovati, i da kao takvi svi oni zahvataju značajne aspekte ovog fenomena svedočeći o njegovoj složenosti.[30]Razmere i naboj suprotstavljenih stavova svedoče, pak, o njegovoj aktuelnosti. Svaki proces koji se još uvek organski razvija, koji nije dovršen, prirodno se pokazuje na više ravni, teško ga je pojmovno oivičiti. Zato je i preciziranje sadržaja i obima ovog pojma tako težak zadatak, jer se definisati može samo ono što je okončano i dovršeno. To ne znači da je približavanje razumevanju fenomena konzervativizma apsolutno nemoguće, o čemu svedoče naznačeni pristupi.
Lepo uočena „nedovršenost projekta moderne” od strane J.Habermasa, svedoči o „žilavosti” konzervativizma, baš kao i naslućeno projavljivanje novog konzervativizma u postmoderni.[31]Izranjanje „potopljenih kontinenata” premodernih vrednosti u postmoderni, ruskoj posebno, govore o jednom – da je konzervativizam živ. Baš kao što je i život, kako to pokazuje, recimo Tomas Man(ThomasMann)u svojim „Razmišljanjima nepolitičnog posmatrača”, jedna konzervativna ideja.[32]
KRAJ
dr Andrej Mitić: Šta je to konzervativizam? (prvi deo)
dr Andrej Mitić: Šta je to konzervativizam? (drugi deo)
dr Andrej Mitić: Šta je to konzervativizam? (treći deo)
[1]S.Huntington, op.cit., str.454
[2]Ibid., str.455
[3]Ibid.
[4]Vidi: D.Y.Allen, op.cit., str. 589
[5]Ibid.
[6]Pogled na svet Edmunda Berka koji u literaturi figurira kao etalon konzervativne misli, apstrahovan iz njegovog klasičnog dela „Razmišljanja o revolucijiu Francuskoj”, sumira V.A.Gusev na sledeći način. Na polju vrednosti ističu se: religiozni i duhovni ciljevi političke delatnosti; kult moralnosti, autoritet škole, porodice i crkve; kult tradicije, nacionalne kulture, patriotizma; prioritet interesa države nad interesima pojedinca; jaka hijerarhijski ustrojena država; konkretno-istorijska uslovljenost nivoa prava i sloboda; pragmatizam, zdravi smisao, postepenost i opreznost u promenama, Kao antivrednosti ovog vrednosnog sistema javljaju se: ateizam, materijalistička orijentacija politike; moralni relativizam; kult razuma, antitradicionalizam, univerzalizam, kosmopolitizam; prioritet pojedinačnih interesa nad interesima države, individualizam, jednakost; kult ličnih prava i sloboda; privrženost teorijskim modelima, kult promena, revolucija. (V.A.Gusev, „Konservativnыe ideologii”, Sociologičeskie issledovaniя, No.11, 1994, str.130).
[7]D.Y.Allen, op.cit., str.589. Po Alenovom shvatanju, model nemačke konzervativne misli koji nudi Martin Grajfenhagen predstavlja takođe, iako se to izričito ne tvrdi, uopštavanje stavova jednog mislioca koji se uzima kao paradigmatičan-Adama Milera (Ibid., str.592). Simplifikovana slika ovog modela izgleda u Alenovoj interpretaciji ovako: suprotstavljanje tipu racionalizma karakterističnom za prosvetiteljstvo i tendencija da se „dinamične” forme misli zamene „statičnim” razumom; odbacivanje prirodnog ukorist istorijskog prava; neprijemčivost za kapitalizam, masovno društvo, individualizam i „atomizaciju”; idealizacija braka i porodice; privrženost otadžbini; divljenje plemstvu i monarhiji; preferiranje ruralnog nad urbanim načinom života; naglasak na vrednostima časti, dužnosti, vernosti i samopožrtvovanja; tendencija da se rat glorifikuje kao „vitalizujuća” institucija; „organska“ koncepcija države i društva; davanje prednosti autoritarnim nad demokratskim institucijama; tipično nemačka „pozitivna” ideja slobode (Ibid., str.591).
[8]Vidi: Ibid., str.590
[9]Ibid., str.593
[10]Ibid., str.593
[11]Ibid., str.594
[12]Ibid. str.593
[13]Vidi:V.I.Gusev, op.cit., str.131
[14]Ibid.Šacki razlikuje „primitivni” i „ideološki tradicionalizam”. Prvi vid odnosi se na nerefletovani nivo sledovanja tradiciji, gde se ona uzima kao „bezalternativna večna i neizmenjena”, usisavajući u sebe celokupnu kulturu jednog duštva. Drugi tip javlja se kao racionalizacija odbrane tradicije kada se ona nađe u opasnosti. (Vidi:Ibid.). Ova pojmovna distinkcija paralelna je Manhajmovom razlikovanju tradicionalizma i modernog konzervativizma.
[15]E.Šackiй,op. cit., str.401
[16]V.I.Gusev, op.cit., str.132
[17]Treba napomenuti da se odnos konzervativizma prema racionalnoj spoznaji ne može redukovati na „antiracionalizam” ili „iracionalizam”. Kritika se upućuje samo apsolutizaciji ovog načina saznanja, svojevrsnom „kultu razuma”.
[18]V.I.Gusev, op.cit., str.132
[19]Ibid., 133
[20]Vidi: Ibid., 132-133
[21]Kako Šacki sjajno primećuje: „Raskid političkih racionalista sa istorijom bio je tako jednoznačan, kako njena konzervativna apologija nije nikada bila”. (E.Šackiй, op.cit., str. 231)
[22]K.Leontьev, Izbrannoe, Izdatelьstvo: Papor, Moskovskiй rabočiй, Moskva, 1993, str.171
[23]Vidi: K.Manhajm, op.cit., str.47
[24]Vidi: A.Dugin, „Četыre konservatizma”, u: Russkoe Vremя, No.1, avgust Moskva, str.11-12
[25]M.Ю.Černavskiй, „Sverhkratkie tezisы o konservatizme”, Naučnый poisk v rečenii problem učebno-vospitatelьnogo processa v sovremennoй škole.Tezisi dokladov konferencii studentov, molodыh i učiteleй, Moskva, 1998, str. 312-314
[26]Ibid.
[27]Vidi:M.Subotić, Tumači ruske ideje, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva:Beograd, 2001, str.84-85
[28]I.V.Kireevskiй, Polno sobranie sočineniй I.V.Kireevskogo v dvuh tomah, Pod redakcieй M.Geršenzona, Moskva, 1911, str.227.Prevod citata preuzimamo od Milana Subotića, op.cit.,str.84
[29]U početnoj analizi smo naprosto zanemarili čitav spektar važnih problema, poput: odnosa konzervativizma i vremena, progresa i razvoja, simbioze konzervativizma i liberalizma, tipologija konzervativizma, i.t.d.
[30]Uporedi:D.V.Ermašov, A.AŠirinяanc, op.cit., str.21
[31]J.Habermas, op.cit., str.9
[32]T.Mann, BetrachtungeneinesUnpolitschen, 15th-18thedn., Berlin, 1920, str.608
Tags: konzervativizam, conservatism, filozofija, ideologija, konzervativizam, ruski konzervativizam, Konstantin Leontjev
