Крећући се кроз просторе града, тело Скејтера у свом перформативном акту критичког читања градског простора, игнорише целокупну архитектонско-планерску интенцију и разлаже сваку изграђену површину до које може доћи, хоризонталну, вертикалну, дијагоналну, закривљену-претварајући је у основу за своју градску акцију којом трансформише град.
Фото: Владимир Јовановић
Увод
У свом знаменитом архитектонском плану за град Милет, Хиподам, отац урбанизма, нуди тријадну просторну поделу Града: на приватну сферу, оикос, која је резервисана за рад и економску сферу одржања голог живота (зое) скривену од јавности, на јавну сферу где се отворено појављује биос као квалификована форма живота, где се на агори, тргу као јавном простору, одвија еминентни живот политичке акције култивисања „општег добра“ и конструкције слободе, и на једну зону између економске и политичке сфере, указујући на постојање једног простора између оикоса и агоре, скривања и појављања, који он назива простором светог-сакралног (хиеран), а који повезујући акрополис и некрополис укључује у себе све просторе који се налазе с оне стране економско-приватног и политичко-јавног интереса, као што су: театар, вежбалиште, стадион или хиподром.
Овај трећи простор, као дијагонални међупростор, има сопствену контра-логику хетеротопије, и у ширем смислу представља сферу културе и поред религиозне сфере, укључује у себе уметност, спорт, доколицу и слободно време у најширем смислу, дајући простор свему ономе што нема своје место у економском и политичком домену живота. Овај простор хетеротопијског скривеног-појављивања, отвара нам концептуални улаз за разумевање просторно-временске градске акције скејтбординга којом он постаје конститутиван за полис. То је простор за игру, који, између осталог подразумева да се налази изван свакодневнице, да нема неку директну сврху нити материјални циљ, да се одвија у специфичном простору и специфичном времену. Као теменос, он је простор игре који је одсечен од стварности, од „нормалности“ и конвенционалног друштвеног поретка. Као такав, он је лиминални простор, опасан простор нестабилности, привремености, али и нових могућности и нове наде. Јер тамо где је опасност, тамо лежи и спасење, учи Хелдерлин. Укратко, то је простор где се срећу Филозоф и Скејтер, као репрезентативне фигуре другости, као послењи чувари Града.
Критичка пракса урбаног живота: Скејтер и Простор
У једној питагорејској техници разлагања простора преко површина, линија, све до тачака: тротоари, ивичњаци, зидови, степенице, клупе, жардињере, хидранти, шине, кејеви, кровови, киосци, ограде, споменици, зграде-за скејтере представљају много више од тога. Крећући се кроз просторе града, тело Скејтера у свом перформативном акту критичког читања градског простора, игнорише целокупну архитектонско-планерску интенцију и разлаже сваку изграђену површину до које може доћи, хоризонталну, вертикалну, дијагоналну, закривљену-претварајући је у основу за своју градску акцију којом трансформише град.
Фото: Владимир Јовановић
Било да сурфује по тротоару, празном базену, улици или парку, Скејтер истражује капацитете свога тела и ступа у неочекиване односе са архитектуром града, користећи сваку урбану конкретност на неочекиван начин, који је обично у контрарно постављен према оригиналној замисли за коришћење тог простора. Третирајући град као скуп површина, као серију микро-простора, он ставља цео град „под наводнике“, прекомпонујући дате елементе у нове везе, нове целине стварајући потпуно нове смисаоне аранжмане. Другим речима, Скејтер прави свој Град.
Нови углови, нове локације, нови простори где може перманентно да ре-едитује изграђено окружење, даје му могућност да створи потпуно нову психогеографију, нове физичке и емоционалне контуре града, да у сталној потрази за непознатим у којој постаје херој властитог живота, истражује скривене могућности свега постојећег, док ћути и вози.
Попут хакера, скејтери хакују улице и нове просторе, отварају их за нова значења и нова тумачења, ре-дефинишући опет и опет како град тако и сопствени идентитет.
Он вози у међупростору, у трећем простору, незаинтересован за економско и политичко, он пребива у интервалу између ствари, у празнини коју пуни смислом, не видећи у празнинама одсуство нечега, већ мноштво скривених могућности у стварности, потенцијала које износи на светлост дана, реметећи тако хегемонијски статус-кво. Скејтер се креће у просторним релацијама које не могу бити одређене унапред, он улази у ризик, он свесно прихвата ризик, и улази њега као мушко, сваког дана. Попут хакера, скејтери хакују улице и нове просторе, отварају их за нова значења и нова тумачења, ре-дефинишући опет и опет како град тако и сопствени идентитет.
Попут славних предака сурфера, он скаче у Талас дана, у онај који долази извана, „баца се у свет“, као и у онај који генерише само његово тело – „баца се у себе“. Осцилирајући између ова два таласа, унутрашњег и спољашњег света, Акт Скејтера, мање је етичке природе, а много више естетски акт, као акт новог усврховљавања простора, он је градска „сврховитост без сврхе“, и у свом безинтересном трагању и допадању, скејтбординг је леп. Ту, на хоризонту где нема материјалног интереса и политичког циља, појављује се све лепо што носи фигура на дасци. О не, није Скејтер аутсајдер, већ аутентични инсајдер из срца града, скривен у његовој светлости. Као такав, Скејтер не анализира град. Он живи град. Он је Град.
У томе је трик. У сталном репетитивном гесту који се понавља сваког дана, јер „само онај ко жели понављање сазрео је до озбиљности“, и тај стварно живи, даје налог стари дански филозоф града, Серен Кјеркегор. Свака репетиција нова је креација, а иновација у трику постаје основа за нову репетицију. Да, то је истинска мим-култура креативног понављања са увек свежим дахом скејтерског пролаза. Зауставити се у том перфектном моменту, у пику сваког трика, када су скејтер и борд у свом најлепшем, најспектакуларнијем моменту срастања, када нестаје разлика између субјекта и објекта већ се сливају у Једно, у моменту градског екстазиса и уличне епифаније која нас све озарује када уђемо у нови степен слободе, то је тренутак када настаје арт, а престаје спорт.
Нико не воли Град као скејтер. Али он то чини кроз истовремену афирмацију и негацију града, у једном гесту двосмислености која се никад не може интерпретирати до краја, дешава се љубав између Скејтера и његовог града. Град је мртав, али Скејтер га о-живљава својом акцијом, сваког дана.
Скејтер и Време
У трећем простору време другачије тече. Ту се суспендује свакодневно и почиње празник живота, када се нити ради-зарађује, нити политички дела. То је време које игнорише економску логику, које је незаинтересовано за политичке циљеве, то је дисконтинуитет са наметнутим захтевом дана, то је ерупција среће. Да,среће. Јер скејтер живи у идеализованој садашњости, у вечном презенту са одликама елејског бића. У Таласу који није започео, па зато не може ни да стане. Јер „љубав понављања је стварно једино срећна…и има блажену сигурност тренутка“, опет нам из Копенхагена дошаптава Кјеркегор. У овој сакралној скејтерској темпоралности време тече и линеарно (кроз различите просторне секвенце), и репетитивно (понављањем простора и гестова), и изоловано (када се нешто деси само једном и никада више! Као права поезија живота), али и циклично увек изнова и изнова на истом месту. Незаинтересовани за историју, па и историју конструисања града, они стварају град сваког дана ни-из чега, излазећи из не-бића у биће, увек овде и сад, рађа се скејтер сваког дана кроз палингенетски акт уживљаваља у лепоту дана. Зато среће време као Каирос, као стално отварање за нове и нове могућности, измичући Хроносу, који прождире своју децу. И кад јури кроз град на свом борду, време за њега стоји, нема прошлости, нема будућности. Само среће.
Фото: Владимир Јовановић
Али, не дајте се заварати. Опасни су скејтери. Али не како ви мислите. Опасни у својој cool незаинтересованости, у својој двосмислености, јер нису отворени протест, али никако ни на пристајање на оно што јесте, опасни јер су перманентна критика и дневна урбана револуција која се не зауставља, опасни јер знају све, а не занима их ништа. Опасни, јер воле безусловно.
