Krećući se kroz prostore grada, telo Skejtera u svom performativnom aktu kritičkog čitanja gradskog prostora, ignoriše celokupnu arhitektonsko-planersku intenciju i razlaže svaku izgrađenu površinu do koje može doći, horizontalnu, vertikalnu, dijagonalnu, zakrivljenu-pretvarajući je u osnovu za svoju gradsku akciju kojom transformiše grad.
Foto: Vladimir Jovanović
Uvod
U svom znamenitom arhitektonskom planu za grad Milet, Hipodam, otac urbanizma, nudi trijadnu prostornu podelu Grada: na privatnu sferu, oikos, koja je rezervisana za rad i ekonomsku sferu održanja golog života (zoe) skrivenu od javnosti, na javnu sferu gde se otvoreno pojavljuje bios kao kvalifikovana forma života, gde se na agori, trgu kao javnom prostoru, odvija eminentni život političke akcije kultivisanja „opšteg dobra“ i konstrukcije slobode, i na jednu zonu između ekonomske i političke sfere, ukazujući na postojanje jednog prostora između oikosa i agore, skrivanja i pojavljanja, koji on naziva prostorom svetog-sakralnog (hieran), a koji povezujući akropolis i nekropolis uključuje u sebe sve prostore koji se nalaze s one strane ekonomsko-privatnog i političko-javnog interesa, kao što su: teatar, vežbalište, stadion ili hipodrom.
Ovaj treći prostor, kao dijagonalni međuprostor, ima sopstvenu kontra-logiku heterotopije, i u širem smislu predstavlja sferu kulture i pored religiozne sfere, uključuje u sebe umetnost, sport, dokolicu i slobodno vreme u najširem smislu, dajući prostor svemu onome što nema svoje mesto u ekonomskom i političkom domenu života. Ovaj prostor heterotopijskog skrivenog-pojavljivanja, otvara nam konceptualni ulaz za razumevanje prostorno-vremenske gradske akcije skejtbordinga kojom on postaje konstitutivan za polis. To je prostor za igru, koji, između ostalog podrazumeva da se nalazi izvan svakodnevnice, da nema neku direktnu svrhu niti materijalni cilj, da se odvija u specifičnom prostoru i specifičnom vremenu. Kao temenos, on je prostor igre koji je odsečen od stvarnosti, od „normalnosti“ i konvencionalnog društvenog poretka. Kao takav, on je liminalni prostor, opasan prostor nestabilnosti, privremenosti, ali i novih mogućnosti i nove nade. Jer tamo gde je opasnost, tamo leži i spasenje, uči Helderlin. Ukratko, to je prostor gde se sreću Filozof i Skejter, kao reprezentativne figure drugosti, kao poslenji čuvari Grada.
Kritička praksa urbanog života: Skejter i Prostor
U jednoj pitagorejskoj tehnici razlaganja prostora preko površina, linija, sve do tačaka: trotoari, ivičnjaci, zidovi, stepenice, klupe, žardinjere, hidranti, šine, kejevi, krovovi, kiosci, ograde, spomenici, zgrade-za skejtere predstavljaju mnogo više od toga. Krećući se kroz prostore grada, telo Skejtera u svom performativnom aktu kritičkog čitanja gradskog prostora, ignoriše celokupnu arhitektonsko-planersku intenciju i razlaže svaku izgrađenu površinu do koje može doći, horizontalnu, vertikalnu, dijagonalnu, zakrivljenu-pretvarajući je u osnovu za svoju gradsku akciju kojom transformiše grad.
Foto: Vladimir Jovanović
Bilo da surfuje po trotoaru, praznom bazenu, ulici ili parku, Skejter istražuje kapacitete svoga tela i stupa u neočekivane odnose sa arhitekturom grada, koristeći svaku urbanu konkretnost na neočekivan način, koji je obično u kontrarno postavljen prema originalnoj zamisli za korišćenje tog prostora. Tretirajući grad kao skup površina, kao seriju mikro-prostora, on stavlja ceo grad „pod navodnike“, prekomponujući date elemente u nove veze, nove celine stvarajući potpuno nove smisaone aranžmane. Drugim rečima, Skejter pravi svoj Grad.
Novi uglovi, nove lokacije, novi prostori gde može permanentno da re-edituje izgrađeno okruženje, daje mu mogućnost da stvori potpuno novu psihogeografiju, nove fizičke i emocionalne konture grada, da u stalnoj potrazi za nepoznatim u kojoj postaje heroj vlastitog života, istražuje skrivene mogućnosti svega postojećeg, dok ćuti i vozi.
Poput hakera, skejteri hakuju ulice i nove prostore, otvaraju ih za nova značenja i nova tumačenja, re-definišući opet i opet kako grad tako i sopstveni identitet.
On vozi u međuprostoru, u trećem prostoru, nezainteresovan za ekonomsko i političko, on prebiva u intervalu između stvari, u praznini koju puni smislom, ne videći u prazninama odsustvo nečega, već mnoštvo skrivenih mogućnosti u stvarnosti, potencijala koje iznosi na svetlost dana, remeteći tako hegemonijski status-kvo. Skejter se kreće u prostornim relacijama koje ne mogu biti određene unapred, on ulazi u rizik, on svesno prihvata rizik, i ulazi njega kao muško, svakog dana. Poput hakera, skejteri hakuju ulice i nove prostore, otvaraju ih za nova značenja i nova tumačenja, re-definišući opet i opet kako grad tako i sopstveni identitet.
Poput slavnih predaka surfera, on skače u Talas dana, u onaj koji dolazi izvana, „baca se u svet“, kao i u onaj koji generiše samo njegovo telo – „baca se u sebe“. Oscilirajući između ova dva talasa, unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, Akt Skejtera, manje je etičke prirode, a mnogo više estetski akt, kao akt novog usvrhovljavanja prostora, on je gradska „svrhovitost bez svrhe“, i u svom bezinteresnom traganju i dopadanju, skejtbording je lep. Tu, na horizontu gde nema materijalnog interesa i političkog cilja, pojavljuje se sve lepo što nosi figura na dasci. O ne, nije Skejter autsajder, već autentični insajder iz srca grada, skriven u njegovoj svetlosti. Kao takav, Skejter ne analizira grad. On živi grad. On je Grad.
U tome je trik. U stalnom repetitivnom gestu koji se ponavlja svakog dana, jer „samo onaj ko želi ponavljanje sazreo je do ozbiljnosti“, i taj stvarno živi, daje nalog stari danski filozof grada, Seren Kjerkegor. Svaka repeticija nova je kreacija, a inovacija u triku postaje osnova za novu repeticiju. Da, to je istinska mim-kultura kreativnog ponavljanja sa uvek svežim dahom skejterskog prolaza. Zaustaviti se u tom perfektnom momentu, u piku svakog trika, kada su skejter i bord u svom najlepšem, najspektakularnijem momentu srastanja, kada nestaje razlika između subjekta i objekta već se slivaju u Jedno, u momentu gradskog ekstazisa i ulične epifanije koja nas sve ozaruje kada uđemo u novi stepen slobode, to je trenutak kada nastaje art, a prestaje sport.
Niko ne voli Grad kao skejter. Ali on to čini kroz istovremenu afirmaciju i negaciju grada, u jednom gestu dvosmislenosti koja se nikad ne može interpretirati do kraja, dešava se ljubav između Skejtera i njegovog grada. Grad je mrtav, ali Skejter ga o-življava svojom akcijom, svakog dana.
Skejter i Vreme
U trećem prostoru vreme drugačije teče. Tu se suspenduje svakodnevno i počinje praznik života, kada se niti radi-zarađuje, niti politički dela. To je vreme koje ignoriše ekonomsku logiku, koje je nezainteresovano za političke ciljeve, to je diskontinuitet sa nametnutim zahtevom dana, to je erupcija sreće. Da,sreće. Jer skejter živi u idealizovanoj sadašnjosti, u večnom prezentu sa odlikama elejskog bića. U Talasu koji nije započeo, pa zato ne može ni da stane. Jer „ljubav ponavljanja je stvarno jedino srećna…i ima blaženu sigurnost trenutka“, opet nam iz Kopenhagena došaptava Kjerkegor. U ovoj sakralnoj skejterskoj temporalnosti vreme teče i linearno (kroz različite prostorne sekvence), i repetitivno (ponavljanjem prostora i gestova), i izolovano (kada se nešto desi samo jednom i nikada više! Kao prava poezija života), ali i ciklično uvek iznova i iznova na istom mestu. Nezainteresovani za istoriju, pa i istoriju konstruisanja grada, oni stvaraju grad svakog dana ni-iz čega, izlazeći iz ne-bića u biće, uvek ovde i sad, rađa se skejter svakog dana kroz palingenetski akt uživljavalja u lepotu dana. Zato sreće vreme kao Kairos, kao stalno otvaranje za nove i nove mogućnosti, izmičući Hronosu, koji proždire svoju decu. I kad juri kroz grad na svom bordu, vreme za njega stoji, nema prošlosti, nema budućnosti. Samo sreće.
Foto: Vladimir Jovanović
Ali, ne dajte se zavarati. Opasni su skejteri. Ali ne kako vi mislite. Opasni u svojoj cool nezainteresovanosti, u svojoj dvosmislenosti, jer nisu otvoreni protest, ali nikako ni na pristajanje na ono što jeste, opasni jer su permanentna kritika i dnevna urbana revolucija koja se ne zaustavlja, opasni jer znaju sve, a ne zanima ih ništa. Opasni, jer vole bezuslovno.