Немачка перспектива: Левица доживљава слом, а десница мора да пронађе реалистичне одговоре
Фото: Annegret Huilse/Reuters
У чудној историјској коинциденцији, два велика политичка догађаја у САД и Немачкој догодила су се готово истовремено. Истог дана када је потврђена победа Доналда Трампа, самопроглашена влада „коалиције напретка“ социјалдемократа, зелених и либерала канцелара Олафа Шолца је пала.
6. новембар донео је политичке земљотресе са обе стране Атлантика. Шолц је отпустио свог либералног министра финансија, који је захтевао промену правца економске политике како би преокренуо економски пад земље, која је на низбрдици и бори се са рецесијом другу годину заредом.
Превирања у Берлину представљају кулминацију последње три године несрећне политичке неспособности. Шолц је страшно пропао. Никада раније у послератној Немачкој влада није била тако непопуларна. 85 одсто становништва је незадовољно такозваном „семафор коалицијом“, названом по три боје странака које је чине, социјалдемократа (црвена), зелених и либерала (жута). Биће нових избора следећег марта — или можда чак и раније. Вероватни победник и следећи немачки канцелар биће Фридрих Мерц, лидер демохришћана. Али још увек је нејасно ко ће бити његов коалициони партнер — социјалдемократе или зелени?
Сумњам да ће Мерц донети суштински преокрет политике која је изазвала пад Немачке. Његова партија је одговорна за катастрофалну политику отворених врата према избеглицама у време канцеларке Ангеле Меркел, која је дозволила да више од два милиона миграната, углавном са Блиског истока и Африке, неконтролисано уђе у земљу. Мерц је изјавио да су изузетно скупе политике „енергетске транзиције“ неповратне. Једини радикални изазивач идеолошких основа погледа на свет естаблишмента у Немачкој, у левичарским, либералним или лажно-конзервативним нијансама, јесте десна Алтернатива за Немачку (АфД).
Прогресивну левицу, а такође и хришћански демократски мејнстрим, прогања авет недавног успона АфД-а, који је био високо у анкетама — чак и постао најјача странка у неким регионалним парламентима Источне Немачке — и захтевао фундаменталне промене, пре свега у имиграционој политици. АфД је била једина странка у Берлину која је недвосмислено поздравила Трампову победу. Мерцова странка ЦДУ показала је озбиљне резерве.
Повратак Доналда Трампа у Белу кућу шокирао је Европу. Изазвао је дубоку забринутост међу прогресивним елитама, које тврде да су забринуте због успона „фашизма“ у Америци. Једна истакнута климатска активисткиња, Немица Грета Тунберг, објавила је само једну реч, „Велтшмерц“, што значи меланхолија или очај, на мрежи Х. Главни уредник Die Zeit, највећег недељника у Немачкој, назвао је Трампов избор „ноћном мором“.
Већина немачких новинара мрзи Трампа ништа мање, а можда чак и више од својих мејнстрим колега у америчким прогресивним медијима. Извештавање о изборној кампањи у САД у немачким медијима било је толико искривљено и једнострано да су огромне три четвртине људи у мојој земљи били уверени да ће Камала Харис, разумљиво, победити.
„Не разумем“, написао је један истакнути колумниста часописа Der Spiegel, одлуку образованих, добро обавештених Американаца да гласају за Трампа. Његов часопис је годинама волео да штампа бизарне карикатуре Трампа на насловној страни, као луде гориле која уништава Кип слободе или наранџастог метеорита који јури ка земљи и прети потпуним уништењем. Берлинска „семафор“ влада била је неспремна за Трампов повратак на власт. Штета – сада реалност узвраћа.
Трампова убедљива победа је шок. Али то је спасоносни шок. То тера европску и немачку политичку класу посебно да напусте неке од својих илузија и да постану одраслији и самопоузданији у питањима економске и безбедносне политике. Трампов бруталан и немилосрдан начин формулисања америчких националних интереса је освежавајући. Он скида вео лажног морала, хиперморала и идеолошког кича који иначе замагљује нашу перцепцију стварности и стварних глобалних питања моћи.
Конструкт прогресивне „спољне политике засноване на вредностима“ у моронској форми о којој су маштале немачка влада и Аналена Бербок, наша зелена министарка спољних послова, распада се. Ова безнадежно наивна спољна политика, која осцилира између пацифизма и ратоборности, али јој недостаје основно знање о политици моћи, сада се руши када се суочи са америчким председником који своју земљу немилосрдно ставља на прво место. Приоритети се мењају. Знаци упућују на повратак тврде реалполитике.
То свакако не значи крај Запада или западног савеза. То пре подразумева повратак основном политичком језгру националних држава заснованих на националним интересима које следе. Упркос многим страховима у Европи, није извесно да ће САД под Трампом препустити Украјину Путину. Ипак, биће и мора постојати нови почетак у односима између Вашингтона и Москве, који би могао олакшати мировне преговоре. То би било добро.
Зашто је Трамп победио Харис? Током кампање, многи немачки медији су осликавали потпуно пренадувану и квазирелигијску слику потпредседника као могућег светског „спаситеља”, чак и „Искупитеља” (као што је Suddeutsche Zeitung, водећи национални лист близак социјалдемократама и зеленим). Културни јаз између наших прогресивних елита, којe сањају о немачком Лалаланду који спашава светску климу, и, с друге стране, прилично конзервативног америчког грађанства је огроман. Био је превелик да би се премостио. Наши медији су потпуно пропустили да разумеју и предвиде мотиве америчког гласача — бриге око економије, инфлације и масовне миграције.
Америка није спремна да жртвује свој статус светске силе број један за снове о светској климатској влади, светској демократији. У ствари, то је одувек био случај – али Трамп сада још оштрије подсећа на ову истину. Оно што сазнајемо, опет, из изборног исхода: обичним запосленим Американцима је доста бацања новца од пореза кроз прозор за буђење, левичарске политике идентитета, идеологије ДЕИ-а, климатских заблуда и велике социјалне потрошње. Они неће жртвовати своју сигурност и идентитет самоубилачкој мигрантској политици отворених граница. Пре свега, они желе да се врате успешној економској политици која користи Америци и америчкој средњој класи.
Трампове протекционистичке идеје и увођење нових царина нашкодиће немачком извозном производном сектору. Очигледно је, између осталог, забринута и аутомобилска индустрија. Као Немац, надам се да ће тарифе бити ниске, а штета ограничена. Ипак, морамо признати да садашња тешка ситуација, економска слабост традиционалних немачких индустрија, није последица америчке политике, већ искључиво домаће: превисоки трошкови енергије због политике транзиције зелене енергије, висок ниво пореза и трошкова рада, а прекомерна бирократија, допринели су сталном губитку конкурентности. Ово сада угрожава срж немачког економског модела. Немачка је била економска сила у 19. веку и поново се подигла из пепела Другог светског рата, али већ неко време губимо и заостајемо. Недостаје нам ниво иновација који стварају неки региони САД.
Чињеница да Трамп поред себе има Илона Маска, најуспешнијег предузетника и иноватора нашег времена, такође представља визионарски пут: Америка буквално жели поново да посегне за звездама. САД неће дозволити да се истисну са глобалне врхунске позиције у погледу технологије, нити ће дозволити Кини да је претекне у смислу иновативне способности и економске моћи. Маск шаље ракете у свемир и конструише сјајна сајбер возила, док се немачки идиотски напредњаци диве идеји да гломазни теретни бицикли замене аутомобиле. У Немачкој тешко да ћете наћи Масков узбудљиви оптимизам и неодољиву вољу да успе. Уместо тога, оцрњен је власник Тесле и друштвене мреже Х. Часопис Дер Спиегел је недавно објавио причу о Маску под називом „Јавни непријатељ број два“ и апсурдно га оптужио за уништавање демократије.
Илона Маска мрзе европске левичарске елите јер је ослободио Твитер/Х и вратио здраву равнотежу снага на платформи којом су раније доминирали левичари. Залаже се за максималну слободу мишљења и демократску дебату. Ово је визија ужаса за чуваре естаблишмента, који настоје да контролишу дискурс у овој земљи и цензуришу непожељна мишљења. Оно што им се не свиђа они одбацују као дезинформације. Трампова победа је искорак у културној борби против левичарске културе отказивања.
Оно што Трампову победу чини још болнијом за Европљане и Немце јесте чињеница да он разоткрива наше сопствене слабости и илузије по питањима безбедносне политике. Бивши председник је био сасвим у праву што је критиковао потпуно неадекватне немачке оружане снаге и слободну употребу америчких безбедносних гаранција. Током три деценије, укључујући 16 година владе Меркелове, Немачка је озбиљно недовољно финансирала своју војску. Стално смо промашивали циљ НАТО-а од два процента БДП-а.
Сенатор Џеј Ди Венс, изабрани потпредседник, био је у праву када је у чланку Фајненшел тајмса овог фебруара рекао : „ Европа мора да стане на своје ноге по питању одбране. У овом тренутку, немачки Бундесвер је шепајући, једноноги војник. „Бундесвер једва може да састави једну борбено спремну бригаду“, написао је Венс, захтевајући веће напоре да се та слабост превазиђе. Он је то јасно истакао и на Минхенској безбедносној конференцији овог пролећа. Немачки министар одбране Борис Писторијус мучио се да прикупи довољно ресурса за пребацивање једне једине бригаде на Балтик. Крајем фебруара 2022, након руске инвазије на Украјину, Шолц је најавио Зеитенвенде , историјску промену плиме. У стварности, мало акције је уследило након његових речи. Обећаних 100 милијарди евра додатног новца за Бундесвер који је финансиран дуговима није успео да произведе никакву стварну, значајну промену. Немачка је и даље далеко иза циљаних два процента потрошње НАТО-а.
Трамп ће нам још једном представити предлог закона за који су немачке владе, од Шредера до Меркелове (и до Шолца, Меркелиног некадашњег министра финансија), веровале да могу да избегну. Након пада комунистиче совјетске империје, Немци су се надали да ће заувек уживати у „дивиденди мира“ на рачун националне одбране, остајући у сенци НАТО-а и под окриљем америчког нуклеарног оружја готово бесплатно. Сада је време за освету. Трамп ће нас коначно натерати да много више улажемо у сопствене оружане снаге. То је предуслов ако желимо да будемо независнији и суверенији.
Новоизабрани председник и његова надолазећа администрација ће нам се ругати због наше претходне моралне бахатости. Став Немачке је често празан, шупаљ став: говори свету како да се понаша морално, али не успева да подржи сопствене безбедносне потребе адекватним војним снагама. Несрећна немачка тенденција да подучава свет – о клими, ЛГБТК, правом начину суочавања са гресима из прошлости и потреби да се превазиђе национална држава у новом глобалистичком окружењу – ова тенденција ће на срећу морати да се оконча. Под Трампом, стајаћемо сами на киши.
Шолцова влада је крајње непопуларна. Само 15 одсто немачких грађана подржава његову Социјалдемократску партију, а Зелени су такође назадовали. Немачка економска криза, миграциона криза, високе цене енергената, супер-прогресивна воук идеологија и сличне ствари, изазвали су окретање становништва од „напредшачке коалиције“. После три године, ова расцепкана и идеолошки некохерентна коалиција се коначно распала. Демохришћани су постали мало конзервативнији под Мерцом, који жели да остави утисак да је исправио неке од највећих грешака Меркелове, посебно њену политику отворених граница током мигрантске кризе. Али оно што заиста забрињава берлински естаблишмент је успон десне АфД, јер она представљају радикалну алтернативу прогресивним маштаријама.
Трампова политика „Америка на првом месту“ могла би да пружи идеолошки подстицај десничарским партијама или десничарским владама у Европи. Они ће такође отежати нашу ситуацију. Морамо да се ухватимо у коштац са нашим земљама, нашим нацијама. Али, све указује на тренд удесно, на обнову политика које вреднују динамичније, слободне економије и националну слободу — све је то добродошла промена.
Dieter Stein (The American Conservative, 08.11.2024)
