Nemačka perspektiva: Levica doživljava slom, a desnica mora da pronađe realistične odgovore
Foto: Annegret Huilse/Reuters
U čudnoj istorijskoj koincidenciji, dva velika politička događaja u SAD i Nemačkoj dogodila su se gotovo istovremeno. Istog dana kada je potvrđena pobeda Donalda Trampa, samoproglašena vlada „koalicije napretka“ socijaldemokrata, zelenih i liberala kancelara Olafa Šolca je pala.
6. novembar doneo je političke zemljotrese sa obe strane Atlantika. Šolc je otpustio svog liberalnog ministra finansija, koji je zahtevao promenu pravca ekonomske politike kako bi preokrenuo ekonomski pad zemlje, koja je na nizbrdici i bori se sa recesijom drugu godinu zaredom.
Previranja u Berlinu predstavljaju kulminaciju poslednje tri godine nesrećne političke nesposobnosti. Šolc je strašno propao. Nikada ranije u posleratnoj Nemačkoj vlada nije bila tako nepopularna. 85 odsto stanovništva je nezadovoljno takozvanom „semafor koalicijom“, nazvanom po tri boje stranaka koje je čine, socijaldemokrata (crvena), zelenih i liberala (žuta). Biće novih izbora sledećeg marta — ili možda čak i ranije. Verovatni pobednik i sledeći nemački kancelar biće Fridrih Merc, lider demohrišćana. Ali još uvek je nejasno ko će biti njegov koalicioni partner — socijaldemokrate ili zeleni?
Sumnjam da će Merc doneti suštinski preokret politike koja je izazvala pad Nemačke. Njegova partija je odgovorna za katastrofalnu politiku otvorenih vrata prema izbeglicama u vreme kancelarke Angele Merkel, koja je dozvolila da više od dva miliona migranata, uglavnom sa Bliskog istoka i Afrike, nekontrolisano uđe u zemlju. Merc je izjavio da su izuzetno skupe politike „energetske tranzicije“ nepovratne. Jedini radikalni izazivač ideoloških osnova pogleda na svet establišmenta u Nemačkoj, u levičarskim, liberalnim ili lažno-konzervativnim nijansama, jeste desna Alternativa za Nemačku (AfD).
Progresivnu levicu, a takođe i hrišćanski demokratski mejnstrim, proganja avet nedavnog uspona AfD-a, koji je bio visoko u anketama — čak i postao najjača stranka u nekim regionalnim parlamentima Istočne Nemačke — i zahtevao fundamentalne promene, pre svega u imigracionoj politici. AfD je bila jedina stranka u Berlinu koja je nedvosmisleno pozdravila Trampovu pobedu. Mercova stranka CDU pokazala je ozbiljne rezerve.
Povratak Donalda Trampa u Belu kuću šokirao je Evropu. Izazvao je duboku zabrinutost među progresivnim elitama, koje tvrde da su zabrinute zbog uspona „fašizma“ u Americi. Jedna istaknuta klimatska aktivistkinja, Nemica Greta Tunberg, objavila je samo jednu reč, „Veltšmerc“, što znači melanholija ili očaj, na mreži H. Glavni urednik Die Zeit, najvećeg nedeljnika u Nemačkoj, nazvao je Trampov izbor „noćnom morom“.
Većina nemačkih novinara mrzi Trampa ništa manje, a možda čak i više od svojih mejnstrim kolega u američkim progresivnim medijima. Izveštavanje o izbornoj kampanji u SAD u nemačkim medijima bilo je toliko iskrivljeno i jednostrano da su ogromne tri četvrtine ljudi u mojoj zemlji bili uvereni da će Kamala Haris, razumljivo, pobediti.
„Ne razumem“, napisao je jedan istaknuti kolumnista časopisa Der Spiegel, odluku obrazovanih, dobro obaveštenih Amerikanaca da glasaju za Trampa. Njegov časopis je godinama voleo da štampa bizarne karikature Trampa na naslovnoj strani, kao lude gorile koja uništava Kip slobode ili narandžastog meteorita koji juri ka zemlji i preti potpunim uništenjem. Berlinska „semafor“ vlada bila je nespremna za Trampov povratak na vlast. Šteta – sada realnost uzvraća.
Trampova ubedljiva pobeda je šok. Ali to je spasonosni šok. To tera evropsku i nemačku političku klasu posebno da napuste neke od svojih iluzija i da postanu odrasliji i samopouzdaniji u pitanjima ekonomske i bezbednosne politike. Trampov brutalan i nemilosrdan način formulisanja američkih nacionalnih interesa je osvežavajući. On skida veo lažnog morala, hipermorala i ideološkog kiča koji inače zamagljuje našu percepciju stvarnosti i stvarnih globalnih pitanja moći.
Konstrukt progresivne „spoljne politike zasnovane na vrednostima“ u moronskoj formi o kojoj su maštale nemačka vlada i Analena Berbok, naša zelena ministarka spoljnih poslova, raspada se. Ova beznadežno naivna spoljna politika, koja oscilira između pacifizma i ratobornosti, ali joj nedostaje osnovno znanje o politici moći, sada se ruši kada se suoči sa američkim predsednikom koji svoju zemlju nemilosrdno stavlja na prvo mesto. Prioriteti se menjaju. Znaci upućuju na povratak tvrde realpolitike.
To svakako ne znači kraj Zapada ili zapadnog saveza. To pre podrazumeva povratak osnovnom političkom jezgru nacionalnih država zasnovanih na nacionalnim interesima koje slede. Uprkos mnogim strahovima u Evropi, nije izvesno da će SAD pod Trampom prepustiti Ukrajinu Putinu. Ipak, biće i mora postojati novi početak u odnosima između Vašingtona i Moskve, koji bi mogao olakšati mirovne pregovore. To bi bilo dobro.
Zašto je Tramp pobedio Haris? Tokom kampanje, mnogi nemački mediji su oslikavali potpuno prenaduvanu i kvazireligijsku sliku potpredsednika kao mogućeg svetskog „spasitelja”, čak i „Iskupitelja” (kao što je Suddeutsche Zeitung, vodeći nacionalni list blizak socijaldemokratama i zelenim). Kulturni jaz između naših progresivnih elita, koje sanjaju o nemačkom Lalalandu koji spašava svetsku klimu, i, s druge strane, prilično konzervativnog američkog građanstva je ogroman. Bio je prevelik da bi se premostio. Naši mediji su potpuno propustili da razumeju i predvide motive američkog glasača — brige oko ekonomije, inflacije i masovne migracije.
Amerika nije spremna da žrtvuje svoj status svetske sile broj jedan za snove o svetskoj klimatskoj vladi, svetskoj demokratiji. U stvari, to je oduvek bio slučaj – ali Tramp sada još oštrije podseća na ovu istinu. Ono što saznajemo, opet, iz izbornog ishoda: običnim zaposlenim Amerikancima je dosta bacanja novca od poreza kroz prozor za buđenje, levičarske politike identiteta, ideologije DEI-a, klimatskih zabluda i velike socijalne potrošnje. Oni neće žrtvovati svoju sigurnost i identitet samoubilačkoj migrantskoj politici otvorenih granica. Pre svega, oni žele da se vrate uspešnoj ekonomskoj politici koja koristi Americi i američkoj srednjoj klasi.
Trampove protekcionističke ideje i uvođenje novih carina naškodiće nemačkom izvoznom proizvodnom sektoru. Očigledno je, između ostalog, zabrinuta i automobilska industrija. Kao Nemac, nadam se da će tarife biti niske, a šteta ograničena. Ipak, moramo priznati da sadašnja teška situacija, ekonomska slabost tradicionalnih nemačkih industrija, nije posledica američke politike, već isključivo domaće: previsoki troškovi energije zbog politike tranzicije zelene energije, visok nivo poreza i troškova rada, a prekomerna birokratija, doprineli su stalnom gubitku konkurentnosti. Ovo sada ugrožava srž nemačkog ekonomskog modela. Nemačka je bila ekonomska sila u 19. veku i ponovo se podigla iz pepela Drugog svetskog rata, ali već neko vreme gubimo i zaostajemo. Nedostaje nam nivo inovacija koji stvaraju neki regioni SAD.
Činjenica da Tramp pored sebe ima Ilona Maska, najuspešnijeg preduzetnika i inovatora našeg vremena, takođe predstavlja vizionarski put: Amerika bukvalno želi ponovo da posegne za zvezdama. SAD neće dozvoliti da se istisnu sa globalne vrhunske pozicije u pogledu tehnologije, niti će dozvoliti Kini da je pretekne u smislu inovativne sposobnosti i ekonomske moći. Mask šalje rakete u svemir i konstruiše sjajna sajber vozila, dok se nemački idiotski naprednjaci dive ideji da glomazni teretni bicikli zamene automobile. U Nemačkoj teško da ćete naći Maskov uzbudljivi optimizam i neodoljivu volju da uspe. Umesto toga, ocrnjen je vlasnik Tesle i društvene mreže H. Časopis Der Spiegel je nedavno objavio priču o Masku pod nazivom „Javni neprijatelj broj dva“ i apsurdno ga optužio za uništavanje demokratije.
Ilona Maska mrze evropske levičarske elite jer je oslobodio Tviter/H i vratio zdravu ravnotežu snaga na platformi kojom su ranije dominirali levičari. Zalaže se za maksimalnu slobodu mišljenja i demokratsku debatu. Ovo je vizija užasa za čuvare establišmenta, koji nastoje da kontrolišu diskurs u ovoj zemlji i cenzurišu nepoželjna mišljenja. Ono što im se ne sviđa oni odbacuju kao dezinformacije. Trampova pobeda je iskorak u kulturnoj borbi protiv levičarske kulture otkazivanja.
Ono što Trampovu pobedu čini još bolnijom za Evropljane i Nemce jeste činjenica da on razotkriva naše sopstvene slabosti i iluzije po pitanjima bezbednosne politike. Bivši predsednik je bio sasvim u pravu što je kritikovao potpuno neadekvatne nemačke oružane snage i slobodnu upotrebu američkih bezbednosnih garancija. Tokom tri decenije, uključujući 16 godina vlade Merkelove, Nemačka je ozbiljno nedovoljno finansirala svoju vojsku. Stalno smo promašivali cilj NATO-a od dva procenta BDP-a.
Senator Džej Di Vens, izabrani potpredsednik, bio je u pravu kada je u članku Fajnenšel tajmsa ovog februara rekao : „ Evropa mora da stane na svoje noge po pitanju odbrane. U ovom trenutku, nemački Bundesver je šepajući, jednonogi vojnik. „Bundesver jedva može da sastavi jednu borbeno spremnu brigadu“, napisao je Vens, zahtevajući veće napore da se ta slabost prevaziđe. On je to jasno istakao i na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji ovog proleća. Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus mučio se da prikupi dovoljno resursa za prebacivanje jedne jedine brigade na Baltik. Krajem februara 2022, nakon ruske invazije na Ukrajinu, Šolc je najavio Zeitenvende , istorijsku promenu plime. U stvarnosti, malo akcije je usledilo nakon njegovih reči. Obećanih 100 milijardi evra dodatnog novca za Bundesver koji je finansiran dugovima nije uspeo da proizvede nikakvu stvarnu, značajnu promenu. Nemačka je i dalje daleko iza ciljanih dva procenta potrošnje NATO-a.
Tramp će nam još jednom predstaviti predlog zakona za koji su nemačke vlade, od Šredera do Merkelove (i do Šolca, Merkelinog nekadašnjeg ministra finansija), verovale da mogu da izbegnu. Nakon pada komunističe sovjetske imperije, Nemci su se nadali da će zauvek uživati u „dividendi mira“ na račun nacionalne odbrane, ostajući u senci NATO-a i pod okriljem američkog nuklearnog oružja gotovo besplatno. Sada je vreme za osvetu. Tramp će nas konačno naterati da mnogo više ulažemo u sopstvene oružane snage. To je preduslov ako želimo da budemo nezavisniji i suvereniji.
Novoizabrani predsednik i njegova nadolazeća administracija će nam se rugati zbog naše prethodne moralne bahatosti. Stav Nemačke je često prazan, šupalj stav: govori svetu kako da se ponaša moralno, ali ne uspeva da podrži sopstvene bezbednosne potrebe adekvatnim vojnim snagama. Nesrećna nemačka tendencija da podučava svet – o klimi, LGBTK, pravom načinu suočavanja sa gresima iz prošlosti i potrebi da se prevaziđe nacionalna država u novom globalističkom okruženju – ova tendencija će na sreću morati da se okonča. Pod Trampom, stajaćemo sami na kiši.
Šolcova vlada je krajnje nepopularna. Samo 15 odsto nemačkih građana podržava njegovu Socijaldemokratsku partiju, a Zeleni su takođe nazadovali. Nemačka ekonomska kriza, migraciona kriza, visoke cene energenata, super-progresivna vouk ideologija i slične stvari, izazvali su okretanje stanovništva od „napredšačke koalicije“. Posle tri godine, ova rascepkana i ideološki nekoherentna koalicija se konačno raspala. Demohrišćani su postali malo konzervativniji pod Mercom, koji želi da ostavi utisak da je ispravio neke od najvećih grešaka Merkelove, posebno njenu politiku otvorenih granica tokom migrantske krize. Ali ono što zaista zabrinjava berlinski establišment je uspon desne AfD, jer ona predstavljaju radikalnu alternativu progresivnim maštarijama.
Trampova politika „Amerika na prvom mestu“ mogla bi da pruži ideološki podsticaj desničarskim partijama ili desničarskim vladama u Evropi. Oni će takođe otežati našu situaciju. Moramo da se uhvatimo u koštac sa našim zemljama, našim nacijama. Ali, sve ukazuje na trend udesno, na obnovu politika koje vrednuju dinamičnije, slobodne ekonomije i nacionalnu slobodu — sve je to dobrodošla promena.
Dieter Stein (The American Conservative, 08.11.2024)
