Struktura istorijskog i filozofsko-političkog izazova sa kojim je bio suočen, zadao je koordinate duhovnog odgovora koji je konzervativizam ponudio izazovu vremena, dok će izvorni spor prosvetiteljstva i konzervativizma generisati agonalno problemsko polje moderne, čineći „dušu sadržaja” moderne evropske istorije.
Francisco Goya y Lucientes (1746-1828), El sueño de la razón produce monstruos, aquatint
Hronološko preciziranje promišljene kritike na liberalno-buržoaske prosvetiteljske postulate i apstraktno-revolucionarne principe koji su se istorijski ovaplotili u revolucionarnoj kulminaciji 1789. godine, vezuje se prvu, englesku varijantu evropskog konzervativizma i ime Edmunda Berka kao njegovog „oca osnivača”. Njegovo delo „Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj” pojavilo se već 1790. godine, i od tada pa sve do danas funkcioniše kao svojevrsni kanon (zapadno)evropskog konzervativizma. Ubrzo zatim dolazi do konsolidacije katoličke reakcije kao francuske varijante konzervativizma. Svoj pregnantan izraz ona zadobija u liku i delu Žozefa de Mestra, koji će svoje, pre svega religijski zasnovano, oponiranje liberalnom duhu vremena, izražavati konkretnije, već od 1796. godine. Nemačka grana evropskog konzervativizma sazreva i formuliše se u duhu nemačkog romantizma, radovima A.Milera, K-L.Halera, F.Badera, F.Šlegela, Novalisa i drugih.[1]
Tako, se francuska buržoaska revolucija pokazuje kao onaj svetsko-istorijski događaj koji pokreće dinamiku misaone aktivacije zaštite tradicionalnih vrednosti i uslova života, koja se uobličila kao konzervativizam. Kroz Berkov konzervativizam, francuski legitimizam i nemački romantizam događa se na evropskom tlu, „osvešćeni tradicionalizam” koji istupa protiv fundamentalnih transformacija svakog sektora života tradicionalnog društva, uključujući duhovne, društveno-političke, pravne i ekonomske. Ova tri velika misaona toka tvore evropski „klasični” ili tradicionalistički konzervativizam, koji svoj istorijsko- politički refleks zadobija u stvaranju „Svete Alijanse” 1815. godine. Vodeća uloga Rusije u ovim, za Evropu, događajima od izuzetnog istorijskog značaja, govori o prisutnosti snažnog ruskog konzervativnog impulsa u njegovoj formativnoj fazi.
Imajući u vidu izrečeno, u našem radu prihvatamo kao jedan od polaznih stavova uglavnom prihvaćeni topos, da duhovno-istorijski krizni sklop francuske buržoaske revolucije stvoren sintetičkim dejstvom političkih, socijalno-ekonomskih, filozofsko-ideoloških i socijalno-psihološih faktora i determinanti[2] predstavlja raison d’etre nastanka konzervativizma. Struktura istorijskog i filozofsko-političkog izazova sa kojim je bio suočen, zadao je koordinate duhovnog odgovora koji je konzervativizam ponudio izazovu vremena, dok će izvorni spor prosvetiteljstva i konzervativizma generisati agonalno problemsko polje moderne, čineći „dušu sadržaja” moderne evropske istorije.Upravo se situiranjem koncepta konzervativizma unutar složenog sistema identiteta moderne mora pokušati približavanje razumevanju njegovog pojmovnog sadržaja i epohalnog smisla. Najpre ćemo predstaviti vrlo uticajan pristup konzervativizmu koji se oslanja na izvorno etimološku i svakodnevnu upotrebu ovog pojma.
Situaciono-funkcionalni pristup
Vudro Vilson:Konzervativac -to je čovek koji sedi i misli, s’ tim što češće samo sedi.
Caspar David Friedrich: Lutalica iznad uzburkanog mora, ulje na platnu, 1818.
Bivajući skoro „intuitivna procedura” za definisanje konzervativizma, situaciono-funkcionalni pristup, predstavlja jedan od najčešćih načina njegovog razumevanja. On se označava i kao „zdravorazumski” pristup koji se oslanja na „bukvalno značenje reči“.[3] To podrazumeva da je konzervativan onaj ko želi da štiti postojeće vrednosti i institucije, onaj koji brani status quobez obzira na njegov idejni sadržaj, na njegovu supstantivnu prirodu. To je, zapravo, stav kojim se reflektuje svakodnevno stereotipno razumevanje ovog pojma kao izražavanja otpora prema svakoj promeni. Autori ovog usmerenja smatraju da za razliku od liberalizma ili marksizma, konzervativizam nema postojano idejno jezgro i da zadobija različite forme u zavisnosti od istorijske situacije u kojoj se nalazi.Tako se konzervativizam razume kao situativna pojava, koju je moguće zateći na bilo kojoj tački istorije.
Centralno mesto u istraživačkoj paradigmi situaciono-funkcionalnog pristupa zauzima Samjuel Hantington, tvorac nezaobilaznog eseja kada je o ovom problemskom sklopu reč – „Conservatism As An Ideology”. Praveći razliku između aristokratske, autonomne i situacione definicije konzervativizma, on se opredeljuje za poslednju, razumevajući konzervativizam kao ideologiju suprotstavljenu opasnosti ugrožavanja postojećeg poretka.[4] Hantingtonovim rečima:
„(…)Konzervativizam kao ideologija nastaje u osobenoj, ali ponavljajućoj istorijskoj situaciji u kojoj fundamentalni izazov biva upravljen ka postojećim institucijama, pa oni koji te institucije podržavaju koriste konzervativnu ideologiju za njihovu odbranu (prevod M.S). Tako, konzervativizam predstavlja takav sistem ideja koji se može upotrebiti za opravdanje bilo kog ustanovljenog socijalnog poretka, bez obzira na to gde i kada se on javlja (…) (prevod A.M.).[5]
Hantington poriče „supstantivni ideal” konzervativnom mišljenju i izražava skepsu prema postojanju njegove političke vizije, nalazeći da:
„Nijedan filozof politike nije dosada ponudio neku konzervativnu utopiju. U svakom društvu mogu postojati institucije vredne očuvanja, ali nigde ne postoje konzervativne institucije kao takve” (prevod A.M).[6]
To je razlog zašto čuveni američki politolog uvodi razliku između „ideacionih”- transcendentnih po prirodi ideologija (kao onih koje ističu zahtev za takvim preoblikovanjem institucija kako bi one bile otelovljenje teorijski definisanih vrednosti na kojima ta ideologija počiva), i „neideacionih” – imanentnih ili institucionalnih ideologija, kojima bi pripadao konzervativizam.[7]
Za Hantingtona: „Manifestacije konzervativizma jesu jednostavno paralelne ideološke reakcije na slične socijalne situacije…Konzervativna misao je repetitivna, ne evolutivna. Njene manifestacije su istorijski izolovane i odvojene. Stoga, ma kako paradoksalno zvučalo, konzervativizam koji brani tradiciju sam je bez tradicije, on se poziva na istoriju, ali je bez istorije”.[8]
U ovoj vizuri on je naprosto jedna „poziciona ideologija” sa funkcionalnom ulogom. Drugim rečima, to je ideologija vlasti. Njegova priroda se u ovoj paradigmi može tumačiti kao „kameleonovska”, jer „njegov oblik zavisi od prirode njegovog protivnika”.[9] S obzirom na odsustvo idejno-teorijskog jezgra, konzervativizam na taj način nije nužno suprotstavljen ni liberalizmu (za čije očuvanje Hantington posebno pledira u svom tekstu), niti levim ideologijama, već radikalizmu u svakoj od „ideacionih” ideologija”.[10]
Konzervativizam, tako, reprodukuje svoju situacionu neponovljivost, statičnost i nemogućnost istorijskog evolutivnog razvoja. Ne vezujući se za jednu idejno sadržajnu ili socijalnu registraciju, on se naprosto uvek pojavljuje kao „specifična odbrana jednog konkretnog (…) statusquo”.[11]
Iako raspolaže određenim heurističkim preimućstvima, smatramo da je ovaj pristup bremenit metodološkim nedostacima koji zaprečuju prilaz konzervativizmu. Odmah je vidljivo da najkrupniji nedostatak situaciono-funkcionalnog pristupa predstavlja jedan krajnji relativizam, koji omogućuje status konzervativne svakoj ideologiji koja prijanja uz postojeći režim. Ova definicija je „preširoka da bi bila upotrebljiva”, nazivajući konzervativnom svaku vlast koja teži održanju moći, čak i revolucionarne vlasti „od Robespjera do Staljina”.[12]
Ukoliko je nevažno šta se očuvava, već sam proces očuvanja, to znači da je konzervativizam prihvatljiv za svaku teoriju ili političku praksu. Lišen svakog idejnog sadržaja, konzervativizam se tako svodi na funkciju ili metod. Na ovaj način, njemu se poriče mogućnost pojavljivanja kao samostalne tradicije političkog mišljenja, odnosno konzervativizam se svodi na puku „apologiju sadašnjosti”, na banalni konformizam.[13]
Pored toga, ne možemo se složiti da konzervativizam ima tako rigidan stav prema pitanju društvenih promena. Ovaj pristup, redukujući konzervativizam na održavanje postojećeg poretka, zamagljuje čitav spektar mogućnosti odnosa prema status quo, od reakcionarnog (koji se zalaže za povratak u određeni momenat prošlosti koji se smatra „idealnim”-zlatnim dobom), reformističkog (koji prihvata nužnost opreznih promena), sve do revolucionarnog konzervativizma (kada konzervativci prestaju da u postojećem poretku vide ideje i institucije dostojne očuvanja i zahtevaju totalnu rekonstrukciju društva u skladu sa određenim vrednosnim algoritmom).[14]
Dakle, situaciono-funkcionalni pristup vodi zaključku da je konzervativizam moguć u svakom društvu u kome postoji temeljni izazov postojećim institucijama. On je fokusiran na očuvanje socijalno-političkog poretka i odupire se zahtevu sa promenama. Kao funkcija lišena sadržaja, konzervativizam se posmatra više kao metod očuvanja poretka, a ne idejni sklop kojim se promovišu određene vrednosti. Štaviše, vrednosti koje se brane mogu značajno varirati u zavisnosti od prostorno-vremenskog sistema koordinata.
Iako se ne može poreći da konzervativizam nosi na sebi pečat jedne situativne strategije koja reflektuje neponovljivost konteksta svoga javljanja, ovaj pristup ne omogućuje puno razumevanje konzervativizma kao fenomena. On ne daje odgovor o njegovom istorijskom početku, niti o razumevanju intelektualne tradicije konzervativizma koja reflektuje određeni skup vrednosti. Zato se obraćamo nešto drugačijim prilazima ovom fenomenu koji ga ne svode na puku odbranu statusquo, već tragaju za strukturisanjem aksiosfere konzervativizma u jedan prepoznatljiv misaoni sistem.
[1]Nemačka je postala posebno plodno tlo za „zrenje” konzervativnog mišljenja. Kako to formuliše K.Manhajm: „(…)Kontrarevolucija nije nastala u Nemačkoj, ali upravo su u Nemačkoj njeni slogani bili najtemeljnije promišljeni i dovedeni do svojih logičkih zaključaka(…)Drugim rečima, Nemačka je za ideologiju konzervativizma postigla ono što je Francuska uradila za prosvetiteljstvo-do kraja je iskoristila njegove logičke zaključke” (K.Manhajm, op.cit., str.23).
[2]Vidi: D.V.Ermašov, A.A.Širinяanc, U istokov rossiйskogo konservatizma:N.M.Karamzin, Izdatelьstvo Moskovskogo Universiteta, Moskva, 1999, str. 39
[3]Tako:D.Y.Allen, „Modern Conservatism: The problem of Definition”, Review of Politics, 43:4, 1981:Oct., str.583
[4]Vidi:S.Huntington, op.cit.str. 454-455
[5]Ibid.Deo prevodaovogdelaHantingtonovogeseja„Conservatism As An Ideology”preuzimamoizdelaMilanaSubotića, Nadrugipogled-prilogstudijamanacionalizma, Institutzafilozofijuidruštvenuteoriju, I.P. „FilipVišnjić”, Beograd, 2007, str.213-214
[6]S.Huntington, op.cit., str. 458
[7]Ibid.
[8]Citirano prema:Milan Subotić , Na drugi pogled-prilog studijama nacionalizma , Institut za filozofiju i društvenu teoriju, I.P. „Filip Višnjić”, Beograd, 2007, str.214
[9]S.T.Karmizova, Rossiйskiй konservatizm kak filosofsko-političeskaя ideя, Diss.kand.filos.nauk., Rostov n/D, 1999, str.101
[10]S.Huntington, op.cit., str.458.Kao pristup koji se direktno naslanja na situaciono-funkcionalni vidimo psihološki prilaz konzervativizmu. U svom delu Conservatism in America, Klinton Rositer posmatra konzervativizam, između ostalog i kao kao termin koji „denotira izvestan temperament ili psihološki kompleks”, imenujući ga kao „konzervativizam temperamenta” (C.Rossiter, ConservatisminAmerica, AlfredA.Knopf, NewYork, 1956, str.5).
[11]K.Epstein, The Genesis of German Conservatism, Princeton, New Jersey, Princeton University Press, 1966, str.6-7
[12]Ibid., str. 5
[13]Ю.E.Šuvalov, A.V.Posadskiй, Rossiйskiй konservatizm: cennostnыe osnovanя i strategiя razvitiя, Izdatelьskiй Dom „ATKARA”, Moskva, 2010, str.6 Kako duhovito primećuje kompetentni britanski istraživač konzervativizma Noel O’Saliven, tumačeći ovakav pristup: „Nažalost, ova definicija bi podjednako dobro mogla da se primeni i na pećinskog čoveka koji se drži običaja kamenog doba, (…) baš kao i na visoko sofisticiranog mislioca kao što je Edmund Berk”. (N.O’Saliven , op.cit., str. 15).
[14]Sjajnu analizu ovog aspekta pruža K.Epsteinu: op.cit. str.7-11.
